Istraživači sa Državnog univerziteta u Ohaju razvili su okvir za kvantifikaciju koliko dobro zemlje širom sveta rade u obezbeđivanju adekvatne hrane, energije i vode svojim građanima bez prekoračenja kapaciteta prirode da zadovolji te potrebe.
Otkrili su da samo 6% od 178 zemalja obezbeđuje sve svoje građane na ekološki održiv način iu vezivanju ugljenika i potrošnji vode.
Studija je pokazala da dok 67% nacija radi bezbedno i održivo u pogledu korišćenja vode, samo 9% to radi u vezi sa sekvestracijom ugljenika ili smanjenjem emisije gasova staklene bašte.
Studija je pokazala da su Sjedinjene Države jedna od većine zemalja koje su bile u stanju da bezbedno i pravedno obezbede vodu svojim građanima. Iako obezbeđuje svoje građane u pogledu korišćenja ugljenika, to ne čini na ekološki održiv način.
Studija je nedavno objavljena u časopisu One Earth.
„Da bi zemlja bila samodovoljna, njenom stanovništvu je potreban pristup hrani, vodi i energiji, resursima koje često može obezbediti samo okolni ekosistem. Ipak, pošto ljudske aktivnosti imaju tendenciju da izazovu neželjene nuspojave poput globalnog zagrevanja ili oštećenja ozona, “ rekao je Bhavik Bakshi, koautor studije i profesor hemijskog i biomolekularnog inženjerstva u državi Ohajo.
„Imperativ je da stručnjaci traže načine da razviju društvo na ekološki održiv način. U isto vreme, da bi bile socijalno pravedne, zemlje moraju da obezbede resurse kako bi zadovoljile osnovne potrebe svih svojih građana.“
„Većina inženjerskih disciplina tradicionalno zanemaruje ulogu koju priroda igra u podršci našim aktivnostima i šire, našem blagostanju“, rekao je Bakshi, koji radi na unapređenju koncepta održivog inženjeringa – prakse dizajniranja proizvoda ili sistema sa prirodom. pozitivne odluke na umu — decenijama. „U ovoj studiji smo nastojali da osiguramo da možemo kvantifikovati ove izazove na način na koji bi inženjeri mogli da donesu bolje odluke.“
Okvir ove studije kreiran je korišćenjem sistema koji se naziva okvir planetarnih granica i koncepta „bezbednog i pravednog operativnog prostora“, koji identifikuje ekološki plafon zemlje, ili obim u kojem ljudske aktivnosti moraju da rade kako bi smanjile rizik od nanošenja nepopravljive štete. na Zemlju.
U idealnom slučaju, ljudske aktivnosti treba da postoje između granica ekološkog plafona društva i njegovog društvenog temelja, granice koja opisuje resurse neophodne da bi se izbeglo kritično ljudsko uskraćivanje hrane, vode ili energije, rekao je Bakši.
„Ako premašujete ekološki plafon, onda niste održivi iz ekološke perspektive“, rekao je on. „Ako ste ispod društvenog temelja, onda ne ispunjavate osnovne ljudske potrebe, a to može biti frustrirajuće sa tačke gledišta pravičnosti.
Koristeći nedavne podatke o sekvestraciji vode i ugljenika iz Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih agencija, Bakshi i njegov koautor i bivši dr. student Iazeed Aleissa analizirao je kako su potrebe 178 nacija širom sveta naslagane u odnosu na ekosisteme njihovih regiona.
Tim je otkrio da većina zemalja emituje mnogo više nego što njihov nacionalni ekosistem može da podnese u smislu ugljenika, ali imaju tendenciju da rade blizu svojih granica vodosnabdevanja.
Ponekad zemlje nemaju mnogo izbora. Nalazi su pokazali da 37% zemalja nema mogućnost da obezbede svoje građane na bezbedan i pravedan način u smislu sekvestracije ugljenika, a 10% nema mogućnost da to uradi u pogledu vode.
Dok je socioekonomski status zemalja često vezan za to koliko dobro mogu da obezbede svoje građane na održiv način, to ne funkcioniše uvek na taj način, kažu istraživači. „Postoje bogate zemlje kojima ide dobro, a postoje i neke siromašne zemlje kojima ide dobro, ali razlozi za njihove uspehe su veoma različiti“, rekao je Bakši.
Ove razlike se često svode na to kako se nacija nosi sa ponudom i potražnjom.
Uzmimo Kanadu, veliku, bogatu zemlju sa relativno malom populacijom koja ima veliku zalihu prirodnog kapitala poput šuma i jezera koja mogu uhvatiti ugljenik. Pošto ima više nego dovoljno resursa za svoje stanovništvo, nivoi potrošnje bi zadovoljili sigurne i pravedne granice okvira.
S druge strane, siromašne zemlje kao što je Gabon imaju adekvatan prirodni kapital da podrže više aktivnosti koje poboljšavaju ljudsko blagostanje, rekao je Bakši.
Druge zemlje, kao što su one na Bliskom istoku, u severnoj Africi i podsaharskoj Africi, ne mogu da ispune sigurne i pravedne zahteve za ugljenikom jer im nedostaje vegetacija koja bi pomogla sekvestraciji ugljenika – hvatajući ugljenik koji zemlja emituje. U suštini, moraju se više oslanjati na tehnologije za hvatanje ugljenika i globalnu trgovinu.
Uprkos potencijalno sumornoj perspektivi studije, istraživači veruju da njihov rad nudi tračak nade u borbi protiv ekoloških rizika ljudskog razvoja. Rezultati tima impliciraju da bi mnoge nacije mogle da obezbede neophodne resurse koji su im potrebni da bi napredovali uz mnogo nižu potražnju nego što sadašnji nivoi sugerišu.
Jedan od načina da se to uradi bilo bi usvajanje više obnovljivih izvora energije, uvođenje više biljne ishrane u naše cikluse ishrane i promena načina na koji proizvodimo određena dobra i usluge da bismo razvili održivu kružnu ekonomiju umesto linearne, rekao je Bakši.
Štaviše, ako se primeni prilikom razmatranja budućih inženjerskih projekata, studija sugeriše da bi okvir mogao da se koristi za vođenje odluka o tehnologiji, politici i trgovini kako bi se bolje pomoglo državama da zadovolje svoje potrebe na bezbedniji i pravedniji način.
„Iz pozitivne perspektive, naš rad pruža mogućnosti inženjerima i drugim profesijama za inovacije i pronalaženje novih načina da se stvari rade ispravno“, rekao je Bakshi. „Ko god da to shvati, biće budućnost održivijeg i pravednijeg sveta.
