Tri nedelje nakon što su zemljotresi u februaru 2023. pogodili Tursku i Siriju, stajao sam među ruševinama u Džindiresu, razorenom sirijskom selu. Procenjuje se da je do tog trenutka u dve zemlje život izgubilo 50.000 ljudi, a broj žrtava i dalje raste.
Oko mene, gomile betona i iskrivljenog metala pomešane sa naletima boja — delovi nameštaja, dečijih igračaka, odeće — koji su služili kao podsetnici na živote koji su se urušili kada su se domovi rušili, zarobljavajući ljude unutar i ispod olupine. Mnoga tela su ostala zakopana ispod tih betonskih gomila.
U nedostatku teške opreme potrebne za uklanjanje velikih komada otpada, video sam ljude kako koriste metle i kolica kako bi napravili čist komad zemlje gde bi mogli da razape svoje šatore, često ispred svojih srušenih domova.
Postojao je skoro osećaj normalnosti, barem na površini. Neke radnje su bile otvorene za posao. Muškarci su prolazili na motorima i biciklima, žene kupovale voće i povrće.
Za nekoga poput mene koji istražuje ratne i humanitarne krize, postojao je i očigledan propust: tokom 48 sati koje sam proveo u okrugu Afrin u severnoj Siriji nisam video nijednog međunarodnog humanitarnog radnika i belog terenca sa logom globalno priznatih institucija.
Koliko sam mogao da procenim, tokom moje posete tamo nije bilo drugih stranaca.
Na osnovu onoga što sam video iz prve ruke i saznao kroz svoje istraživanje, međunarodni humanitarni odgovor na zemljotres u ratom razorenom severozapadu Sirije bio je žalosni.
Sa politikom koja nadmašuje humanitarne potrebe, svi, od šefova država i novinskih kuća do grupa za ljudska prava i sirijskih spasilačkih grupa, osudili su Ujedinjene nacije da rade premalo. Šef UN za pomoć Martin Grifits čak se izvinio za neuspehe svoje organizacije.
Ali nešto humanitarne pomoći se isporučuje, primetio sam, zahvaljujući sirijskim grupama kao što je organizacija Bahar, sirijskoj organizaciji koju proučavam već 10 godina.
Prvi put sam sreo dr Šarvana Ibeša, suosnivača Bahara, 2013. godine, kada sam istraživao kako sirijsko civilno društvo odgovara na humanitarne potrebe civila. U to vreme rat je trajao dve godine.
Članovi osoblja mnogih međunarodnih humanitarnih grupa i drugih stranih organizacija do tada su se povukli iz sirijskih regiona pod kontrolom opozicije, navodeći probleme sa bezbednošću kao rezultat ISIS-a i naoružanih grupa koje je podržavala teroristička mreža Al Kaide.
Međunarodne organizacije su očajnički pokušavale da nađu partnere koji bi radili posao koji više nisu mogli da rade zbog zabrinutosti za bezbednost. Ali brutalni režim koji je prvo vodio Hafez Assad, a kasnije njegov sin Bašar Asad, koji je preuzeo vlast 2000. godine, značio je da je civilno društvo bilo i slabo i tek u razvoju, i da je bilo malo organizacija koje su bile vešte da pruže humanitarnu pomoć.
Ibeš je bio hirurški stanovnik u sirijskom gradu Alepu kada su tamo počele da padaju bombe u februaru 2012, manje od godinu dana nakon početka pobune. On i njegovi sugrađani uspostavili su stanice hitne medicinske pomoći širom grada da leče one civile teško povređene sirijskim i ruskim bačvastim bombama. U to vreme, Bahar je radio sa improvizovanom mobilnom kancelarijom i sa malim budžetom, a mnogi članovi njenog osoblja bili su volonteri.
Ibeš je slabo govorio engleski i nije mogao direktno da komunicira sa severnoameričkim i evropskim donatorima ili međunarodnim i nevladinim organizacijama. Ono u čemu se Bahar odlikovao je dobijanje pomoći ljudima pogođenim ratom širom severozapadne Sirije, bez obzira pod kojom naoružanom grupom žive.
Volonteri ili osoblje Bahara mogli su da prelaze kontrolne punktove — krećući se sa teritorije koju kontroliše jedna zaraćena strana u drugu — i mogli su da isporučuju pomoć bez pljačke ili iznude, što je podvig nezamisliv za bilo koju međunarodnu organizaciju.
Kako se rat odugovlačio, Bahar je produbio svoje kapacitete i proširio svoje humanitarne programe sa godišnjim budžetom koji je u proseku iznosio 50 miliona dolara u poslednje tri godine.
I dalje je partner sa međunarodnim organizacijama, ali sam kroz svoje istraživanje saznao da je to takođe jedna od retkih sirijskih organizacija koja dobija direktno finansiranje od Američke agencije za međunarodni razvoj.
Severozapadna Sirija ostaje ratna zona. Turska okupira sirijski okrug Afrin, pošto je istisnula kurdske snage i otvorila put naoružanim milicijama iz cele zemlje da tamo nađu novi dom. Tokom moje posete, sirijski i ruski ratni avioni bombardovali su obližnja područja provincije Idlib koja su takođe bila oštećena zemljotresom.
Kada je zemljotres pogodio okrug Afrin, Bahar je već bio tamo i već je bio u kontaktu sa ljudima pogođenim sirijskim građanskim ratom. Mnogi članovi osoblja Bahara izgubili su svoje domove, članovi porodice su umrli, a jedan član osoblja je ubijen, ali su se odmah mobilisali. Zahvaljujući direktnoj vezi sa USAID-om, grupa je mogla da preraspodeli sredstva skoro trenutno.
Bahar je, prema nekoliko razgovora koje sam vodio tokom posete i ranije, bila jedina organizacija koja je delovala u Afrinu nakon zemljotresa. Od tada im se pridružila druga sirijska neprofitna organizacija, Takaful Al-Sham.
Do mog dolaska, Bahar je uspostavio multiservisnu kliniku u Jindiresu, uz podršku Lekara bez granica, i podelio i pomogao u postavljanju 590 šatora za porodice koje su izgubile svoje domove. Obezbeđivao je aktivnosti za decu i psihološku podršku traumatizovanim osobama, uz gotovinu za mnoge štićenike.
A njen rad pre zemljotresa se nastavlja u širem okrugu Afrin—grupa vodi bolnicu, kliniku za tuberkulozu i centar za neuhranjenost za novorođenčad i decu, između ostalih poduhvata.
Bahar nastavlja da se kreće ovom nemoguće mrežom politike, opasnosti i ekstremnih humanitarnih potreba sa osobljem za koje grupa kaže da ih sada ima 800.
Verujem da to mogu da urade zato što su lokalni—oni su ugrađeni u zajednicu, sa dubokim razumevanjem šta je potrebno njihovim susedima. Bahar direktno finansira USAID, što znači da može izbeći prolazak preko posrednika. Takođe bi mogao odmah da preusmeri potrošnju po potrebi nakon zemljotresa.
U 2016. godini, prema onome što je nazvano Grand Bargain sporazumom, 61 zemlja donator i pružalac pomoći obavezala se da će obezbediti 25% svojih humanitarnih budžeta direktno lokalnim grupama, umesto velikim međunarodnim organizacijama kao što su Ujedinjene nacije i međunarodne nevladine organizacije.
Najnovija nezavisna revizija kojom se meri napredak ka ovim ciljevima pokazuje da je ova direktna podrška lokalnim organizacijama „spora“ i „u zastoju“.
Ako međunarodnoj zajednici nije jasno zašto i kako podrška lokalnim organizacijama može spasiti živote, zemljotres u Siriji je pravi primer.
Ne sugerišem da Bahar može sam da upravlja odgovorom na zemljotres u Siriji. Ali verujem da su Bahar i organizacije poput nje u najboljoj poziciji da odgovore jer su već tamo.
Oni poznaju zajednice. A, zbog sredstava koja dobijaju direktno od donatora, oni su okretni. Oni takođe nisu zaglibljeni u geopolitičke dimenzije humanitarne pomoći koja zadržava pomoć i osoblje UN u Damasku, glavnom gradu Sirije, i na turskoj strani granice.
Stojeći na krovu kancelarije Bahar u Jindiresu, Ibeš i ja smo mogli da vidimo dve srušene stambene zgrade preko puta. Svaki je ranije bio visok četiri sprata — oko 100 stanovnika je poginulo kada su se zgrade srušile na zemlju u zemljotresu.
Ibeš je rekao da žudi za dodatnom podrškom stranih zemalja i grupa za pomoć Džindiresu i okolnim oblastima pogođenim zemljotresom.
Pored sredstava i materijala koje bi doneli, prisustvo stranih humanitarnih radnika moglo bi da signalizira međunarodnu solidarnost i pruži neku nadu za Sirijce koji su preživeli desetak godina rata, a sada i ovu prirodnu katastrofu.