Pre nešto više od tri godine, grupa portugalskih mladih podnela je tužbu protiv 32 evropske vlade Evropskom sudu za ljudska prava (ECHR) zbog, kako kažu, neuspeha da se na adekvatan način uhvati u koštac sa globalnim zagrevanjem. Sada će ih sud u Strazburu saslušati 27. septembra, u novom, dalekosežnom pokušaju da ih natera da preduzmu klimatske mere.
Ovaj slučaj predstavlja prvi put da se tužba protiv klimatskih promena vodi u ECHR-u. To je takođe značajno zbog ogromnog broja vlada kojima se sudi i starosti njenih tužilaca, koji se sada kreće od 11 do 24 godine. Među optuženima je 27 država članica EU, kao i Ujedinjeno Kraljevstvo, Švajcarska, Norveška, Rusija, Turska i Ukrajina.
Tužioci su izrazili ozbiljnu zabrinutost zbog nedovoljnih napora vlada da ograniče globalno zagrevanje na 2°C iznad predindustrijskog nivoa. Kada bi ostatak sveta odražavao njihove obaveze, globalna temperatura bi porasla za 2°C do 3°C, prema Climate Tracker-u.
Mladi tvrde da su njihov način života i zdravlje ugroženi uticajima klimatske krize, uključujući godišnje toplotne talase i požare u Portugalu koji su ih inspirisali da skupe finansiraju tužbu u oktobru 2017.
U globalnoj pozadini rastućih klimatskih sporova, aplikacija Duarte Agostinho prati korake drugih tužbi u vezi sa klimatskim promenama kako bi povukla jasnu vezu između kršenja ljudskih prava i klimatskih promena. Prva koja je otvorila taj trag 2015. bila je Fondacija Urgenda, čija je pravna akcija primorala vladu da smanji emisije za 25% u odnosu na nivoe iz 1990. godine na osnovu ljudskih prava podnosilaca zahteva.
Imajući u vidu ovo poslednje, grupa Portugalaca tvrdi da je globalno zagrevanje već uzelo danak na njihovo zdravlje i dovodi ih u opasnost od ozbiljnijih zdravstvenih problema u budućnosti. Oni takođe tvrde da pate od anksioznosti nakon što su požari u Portugalu 2017. godine ubili više od 120 ljudi.
Vlade, tvrde, nisu ispunile svoje pozitivne obaveze prema članu 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima:
„Svačije pravo na život je zaštićeno zakonom. Niko ne može biti namjerno lišen života osim u izvršenju presude suda nakon što je osuđen za krivično djelo za koje je ova kazna predviđena zakonom.
Pored toga, oni tvrde da vlade nisu poštovale član 8, pravo na poštovanje privatnosti i porodičnog života:
„Svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, svog doma i prepiske. Neće biti mešanja organa javne vlasti u ostvarivanje ovog prava osim onoga što je u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društva u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomskog blagostanja zemlje, radi sprečavanja nereda ili zločina, radi zaštite zdravlja ili morala ili zaštite prava i sloboda drugih“.
Ovo poslednje sud često koristi u drugim predmetima zaštite životne sredine da proširi obim svoje zaštite na domove i staništa žrtava, kao i na njihovu okolinu. U nedostatku posebnog člana o zaštiti životne sredine, ovi članci su suštinski alati za zaštitu ljudi od raznih oblika zagađenja i drugih smetnji.
Mladi takođe tvrde da su vlade, propustom da preduzmu hrabre klimatske akcije, prekršile član 14, koji garantuje pravo da se ne trpi diskriminacija u „uživanju prava i sloboda navedenih u ovoj konvenciji“, sa stavom da klimatske promene posebno utiče na njihovu generaciju.
Advokati koji zastupaju omladinu će nastojati da izbegnu ponavljanje nekih neuspeha slučaja Urgenda. Iako je bio značajan slučaj, holandski Vrhovni sud je u to vreme odlučio da će holandska država morati da sprovede „apsolutni minimum“ svog poštenog dela smanjenja emisija.
Da se ovo više ne bi dogodilo, mladi ljudi će se oslanjati na niz principa iz ljudskih prava, uključujući princip efikasnosti. Prema ovom postulatu, države ne mogu ostati pasivne pred kršenjem prava pojedinca. Za sud je ovaj princip prvobitno nudio garanciju da će države sprovesti pozitivne obaveze zaštite koje zahteva konvencija.
Ukoliko bi ovo tumačenje preovladalo u slučaju Duarte, odluka suda bi obavezala svaku od 32 države da pokaže da su učinile sve što je u njihovoj moći da ne prekrše ljudska prava podnosilaca predstavke.
Sud bi takođe mogao da odluči da tumači „efikasnost“ kao „efikasnost“ mera koje su vlade uvele da zaštite svoje građane. U slučaju Duarte, to bi moglo značiti da sud proverava ne samo da li države imaju zakone koji su u stanju da zaštite prava pojedinaca, već i da su dotični zakoni teški u odnosu na klimatsku krizu. Ovo čitanje bi moglo ubrzati povoljan ishod za podnosioce zahteva, zahtevajući od država da pokažu koje su konkretne mere preduzele za rešavanje klimatskih promena. Odluka bi mogla da posluži kao model i da izvrši izvestan – umeren – uticaj na nacionalne odluke ili na nacionalna tela za ljudska prava (Nacionalne komisije za ljudska prava).
Međutim, sud bi se mogao zadovoljiti i procenom efikasnosti, koja bi se sastojala u verifikaciji da li države imaju zakonodavne alate za rešavanje klimatskih promena, bez upuštanja u detalje svakog nacionalnog zakona. Takav pristup bi državama ostavio sopstvenu „marginu” procene kako bi one same nadgledale svoje pravne sisteme.
Advokati bi takođe mogli da se zalažu za tumačenje konvencije zasnovano na principu predostrožnosti.
Ovo poslednje nalaže stranama da preduzmu mere kako bi sprečile kršenje odredbe, čak i u kontekstu neizvesnosti. U slučaju Duarte, političke vlasti, kao i administracije, moraće da identifikuju, procene i uzmu u obzir određene klimatske rizike koje navode mladi podnosioci zahteva.
Slučaj će nesumnjivo predstavljati ono što advokati nazivaju „teškim slučajem“ – gde sudije treba da uravnoteže pravičnost i zakon – i igraće važnu ulogu u drugim budućim klimatskim primenama.
ESLjP je u proseku potrebno dve godine da donese odluku, mada ovaj period može da varira u zavisnosti od složenosti predmeta. Ostaje da se vidi i pitanje uticaja presude na klimatsku pravdu na kontinentu. Neće, na primer, imati ovlašćenje da poništi ili izmeni odluke koje donose nacionalni sudovi. Međutim, to bi moglo da pooštri obaveze država u pitanjima klime i poštovanja ljudskih prava. Na primer, Francuska je u prošlosti bila prinuđena da promeni svoje zakone o prisluškivanju telefona i uslovima policijskog pritvora nakon odluka Evropskog suda za ljudska prava.
Konačno, presuda Evropskog suda za ljudska prava će informisati da li je prikladno da se države pozivaju na odgovornost za njihovu obavezu zaštite od globalne pretnje. Kako vek bude odmicao, sud će neizbežno morati da se razvija i daje „zelenije“ tumačenje konvencije. Od toga zavisi njena sposobnost da zaštiti osnovna prava u svetu na ivici iscrpljenosti.
