Paleontolozima je bilo potrebno više od dve decenije i jedne pandemije da ujedine fosilizovane ostatke najranijih predaka sisara i otkriju da je njihova evolucija koja je dovela do modernih ljudi, možda počela na južnoj hemisferi – a ne na severu kako su naučnici odavno mislio.
Analiza male kolekcije sitnih fosilizovanih kostiju čeljusti sa karakterističnim zadnjim zubima preokreće naše razumevanje kada i gde su moderni sisari evoluirali na glavu, prema timu istraživača koji ga je proizveo.
Paleontolog Tomas Rič iz Muzeja Viktorija je koautor nove studije i dugogodišnji je lovac na fosile.
Bio je deo tima koji je 1997. godine, nakon 23 godine potrage, objavio da je na jednoj australijskoj plaži pronašao vilicu sisara sa čudnim zubima, kakvi su viđeni samo u Evropi i Severnoj Americi. Vilična kost je bila od malog stvorenja nalik rovki i datira iz perioda krede kada su i dinosaurusi lutali.
Kako su godine prolazile, otkriveno je više čeljusti sisara iz mezozojske ere: na Madagaskaru, u Argentini, Indiji i ponovo, nedavno, u Australiji.
Svaki od ovih primeraka, veličine jednog inča ili manje, imao je karakteristične zadnje zube. Prema najnovijoj analizi koja ih ponovo razmatra, najstariji fosil prethodi onima pronađenim na severnoj hemisferi oko 50 miliona godina.
„Ova zapanjujuća serija otkrića potpuno je promenila našu dugogodišnju teoriju evolucije sisara. Zaista, okreće naše ideje o evoluciji sisara na glavu“, kaže Rič.
Tinejdžijski zubi o kojima je reč nazivaju se tribosfenični kutnjaci, koji se spajaju na vrhu i na dnu da bi sekli, drobili, bušili i meli biljnu hranu i plen insekata.
Tokom pandemije, cenjeni paleontolozi Tim Flaneri i Kris Helgen, glavni naučnik u Australijskom muzeju, imali su ideju da ponovo posete tri fosila australijskih tribosfeničnih sisara – od kojih je najnoviji Rič opisao 2020. – i počeli da pregledavaju naučnu literaturu da vide šta su još mogli da nađu.
Shvatili su da su ovi čudni zubi ujedinili rane fosile sisara pronađene širom južne hemisfere i da je argentinski primerak najstariji od svih, milionima godina stariji od bilo kog ranog fosila sisara pronađenog na severu.
Odatle su zacrtali priču o alternativnom poreklu za sisare, čiji su preci mogli da skaču između južnih kontinenata kada su bili spojeni na superkontinentu zvanom Gondvana pre nekih 125 miliona godina pre nego što su krenuli na sever.
Na osnovu starosti fosila i njihovih anatomskih sličnosti, tim veruje da oni predstavljaju najranije pretke torbara (kao što su australijske koale i vombati) i placente (koje uključuju ljude), koji su grupisani zajedno kao Therian sisari.
„Naše istraživanje pokazuje da je Theria evoluirala u Gondvani, napredujući i diverzifikujući se tamo 50 miliona godina pre nego što je migrirala u Aziju tokom rane krede“, objašnjava Heglen. „Kada su stigli u Aziju, brzo su se diverzifikovali, ispunjavajući mnoge ekološke niše.“
Istraživači sugerišu da su specijalizovani kutnjaci naših najranijih predaka sisara mogli biti ključ njihovog evolucionog uspeha. Ali evolucija ranih sisara koji su nadživeli dinosauruse dugo je fascinirala naučnike i bez sumnje će nastaviti da privlači pažnju.
U paleontologiji, kao iu svakoj nauci, težina dokaza govori mnogo. I više od 200 godina, raznolikost sisara koji žive na severnoj hemisferi i obilje fosila pronađenih tamo naveli su naučnike da veruju da su preci placente i tobolčara nastali na severu i proširili se na jug.
Međutim, istraživanja pokazuju da fosilni zapis može biti iskrivljen zbog toga ko gde gleda. Za sada, sve što moramo da osporimo ovu dugogodišnju teoriju o tome odakle su sisari nastali je ova mala kolekcija sićušnih zuba – a bilo je potrebno nekoliko decenija da pronađemo čak i tih sedam primeraka.
„To je najvažniji deo paleontološkog istraživanja, iz globalne perspektive, koje sam ikada objavio, ali će možda trebati neko vreme da nađemo puno prihvatanje među istraživačima severne hemisfere“, kaže Flaneri.
Čak mu je trebalo dosta vremena da prihvati nalaze analize. „Opirao sam se zaključku koliko sam mogao, ali dokazi su ubedljivi“, rekao je Flaneri urednici za nauku i životnu sredinu Australian Geographica, Karen McGhee.
Zaista, nisu svi paleontolozi uvereni. Dok Flaneri i tim ovo novo otkriće drže kao ogromno otkriće koje preokreće naše razumevanje evolucije sisara, paleontolog sa Univerziteta Flinders Gavin Prido kaže da su njihovi zaključci zasnovani na „najsitnijim, najsranijim komadićima” fosilizovanih zuba.
Kao što je rekao za Sidnei Morning Herald, druga interpretacija bi mogla biti jedna od konvergentne evolucije: da su ovi tribosfenični molarni zubi evoluirali na nekoliko odvojenih mesta u slično vreme. „Porota je još uvek napolju“, kaže on.
