Napori da se očuvaju nosorogi u Nepalu stavili su teret na zajednice, infrastrukturu i druge divlje životinje u Nepalu, upozorava nova studija.
Uspešne kampanje protiv krivolova i očuvanja u zemlji rezultirale su povećanjem broja turista i populacija nosoroga, ali i povećanim brojem ljudskih i životinjskih žrtava.
Meštani iz okoline izjavili su da su ponosni što dele prostor sa nosorozima i da žele da žive zajedno sa njima, ali su bili svesni opasnosti. Ljudi koji su se suočili sa gubitkom useva ili smrtnim ishodom bili su u velikoj meri negativni po pitanju života sa nosorozima; međutim, oni su i dalje „snažno“ podržavali zakone o očuvanju. Oni su izvestili o širokom nezadovoljstvu zvaničnom šemom kompenzacije za pretrpljene gubitke.
Studija Michelle Szidlovski sa Univerziteta u Ekseteru objavljena je u časopisu Journal of Ecotourism i rezultat je posmatranja u Saurahi, Nepal. Opisuje „nepovezanost” ljudi, posebno turista, koji žele da „spase” divlje životinje, ali i koji ne vode računa o njihovom ponašanju. Isti ljudi ne uzimaju u obzir troškove drugih vrsta koje moraju da se prilagode da žive sa nosorogima.
Dr Šidlovski, koji je u protekloj deceniji radio na zaštiti nosoroga i zdravlju i dobrobiti slonova u Nepalu, rekao je: „Pojedinci koji se odgajaju na rukama donose turiste, i iako turizam može da obezbedi preko potreban prihod zajednici, on takođe stvara teret za postojeću infrastrukturu i može dodatno da komodifikuje divlje životinje ili podstakne pretvaranje divljih staništa u turističke smeštaje, restorane i prodavnice.
„Uspeh Nepala u zaštiti domaćih nosoroga doveo je do povećanja sukoba između ljudi i nosoroga i promene perspektiva o tome ko ima najveće pravo na antropocentrične prostore. Kako populacija nosoroga i ljudi nastavlja da raste, postoji potreba da se preispitaju uticaji turizma.
„Nosorozi su se preselili izvan svojih fizičkih i vrsta granica da bi postojali zajedno sa ljudima u zajedničkim pejzažima. Možda je vreme da se preispita ovo paralelno postojanje i pronađu novi načini da istinski koegzistiraju unutar takvih zajednica.“
Dr Šidlovski je intervjuisao članove lokalne zajednice u blizini Nacionalnog parka Čitvan, vodiče u prirodi, turiste, osoblje Nacionalnog fonda za zaštitu prirode (NTNC) i vladine službenike. Takođe je prikupila informacije o životinjama i načinu na koji su se brinule o njima i održavala kontakt sa ispitanicima godinu dana nakon toga.
Prisustvo ljudske infrastrukture nije odvratilo nosoroge — bilo da su odgajani ljudi ili divlje — da koriste farme, bašte ili ulice u gradu kao brze prolaze. Meštani objavljuju video snimke nosoroga koji prolaze na društvenim mrežama, nadajući se da će ohrabriti turiste da posete njihove prodavnice i hotele.
Uglavnom divlji nosorozi obraćaju malo pažnje na goste prodavnice ili hotela dok prolaze kroz grad, a većina se ne smatra opasnim. Meštani kažu da su mužjaci pravili buku kada nisu hteli da komuniciraju, ali su divlje ženke, posebno sa mladima, bile nepredvidljivije.
Povrede i smrtni slučajevi od divljih nosoroga nastaju kada ljudi uđu u stanište nosoroga, a ne obrnuto. Od 1998. godine, nosorozi su odgovorni za 55 ljudskih smrtnih slučajeva i 180 povreda u toj oblasti.
Autohtone ljudske populacije koje su nekada živele u ovoj oblasti sada su bile prisilno preseljene kada se fokus vlade pomerio ka očuvanju divljih životinja. Ove populacije se sada suočavaju sa najvećim brojem smrtnih slučajeva od negativnih susreta sa divljim životinjama.
Dr Šidlovski je rekao: „Zone su izdvojene za lokalnu upotrebu; one retko proizvode dovoljno da podrže broj ljudi koji tamo žive, niti su lokalni ljudi uključeni u donošenje odluka ili planiranje korišćenja zemljišta. Ljudi koji tamo žive izjavili su da osećaju da su ‘manje važni’ od lokalnog divljači i doživljavaju sve veću konkurenciju sa divljim životinjama za zemljište, šumske proizvode i finansiranje.
„Dok je ulazak u sam nacionalni park radi opskrbe za preživljavanje (krma, ogrevno drvo, šljunak, itd.) sada nezakonit, mnoge porodice nemaju drugog izbora osim da nastave. Dok se napadi divljih životinja koji se dešavaju izvan parka kompenziraju vladinim programima pomoći, ljudske povrede i smrti koje se dešavaju u parku nisu pokrivene, što povećava teret marginalizovane populacije.“
