SAD i Japan sponzorišu rezoluciju za raspravu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koja će, ako bude usvojena, ponovo potvrditi međunarodne obaveze prema Sporazumu o svemiru (OST) iz 1967. kojim se zabranjuje raspoređivanje i upotreba nuklearnog oružja u svemiru.
Poziv, koji su predvodili američka ambasadorka Linda Tomas-Grinfild i ministarka spoljnih poslova Japana Joko Kamikava, usledio je nakon zabrinjavajućih izveštaja da bi Rusija mogla da razvija nuklearno protivsatelitsko oružje. Kao stručnjak za svemir i nuklearno oružje, smatram da su ovi izveštaji zabrinjavajući, ali ne i iznenađujući jer je nuklearno antisatelitsko oružje predloženo još od hladnog rata 1960-ih.
Do sada se malo zna o ovom oružju. Bela kuća je saopštila da nije operativna i da ne predstavlja neposrednu pretnju. Ruski predsednik Vladimir Putin je u međuvremenu izjavio da Moskva nema nameru da traži oružje koje dovodi Rusiju u suprotnost sa njihovom posvećenošću OST-u.
Ugovor iz 1967. ratifikovalo je 114 zemalja, uključujući SAD i Rusiju. Član IV sporazuma, koji zabranjuje raspoređivanje nuklearnog oružja u svemiru, proizašao je iz ozbiljne zabrinutosti zbog uticaja nuklearnih proba koje su SAD i Rusija sprovele u svemiru ranih 1960-ih.
Najpoznatiji je Starfish Prime, nuklearni test izveden u niskoj Zemljinoj orbiti iznad južnog Pacifika u julu 1962. godine.
Ja sam istraživač u RAF Filingdales, stanici za sistem ranog upozoravanja na balističke rakete (BMEVS) na močvarama severnog Jorkšira. Napravio sam Filingdales Archive, koji prikazuje 60-godišnju istoriju stanice skeniranja prostora u potrazi za znakovima nuklearnog napada i praćenja sve veće količine satelita u niskoj Zemljinoj orbiti.
Performanse BMEVS podsistema za elektronsko ratovanje testirane su tokom Starfish Prime da bi se razumela otpornost na nestanke struje izazvane nuklearnim eksplozijama u svemiru.
Za razliku od nuklearnih eksplozija na Zemlji, gde oslobođena energija pregreva atmosferu u vatrenu loptu, nuklearne eksplozije u svemiru oslobađaju svoju energiju u vidu visokoenergetskih naelektrisanih čestica, rendgenskih zraka, intenzivnih tokova neutrona i elektromagnetnog impulsa (Emp). Emp nastaje kada gama zraci iz nuklearne eksplozije odvoje elektrone od gasova u gornjoj atmosferi. Ovo zaslepljuje radar, prekida komunikacije i destruktivno preopterećuje električne mreže.
Emp je prvi put primećen tokom nuklearnog testa Starfish Prime. Probno oružje je lansirano raketom Thor sa ostrva Džonston u severnom Pacifiku 8. jula 1962. godine.
Nešto posle 23 sata po vremenu u Honoluluu, Starfish Prime je detonirao 400 km iznad ostrva Džonston. Termonuklearna eksplozija imala je prinos od 1,45 megatona. Ovo je 1.000 puta moćnije od bombe bačene na Hirošimu.
Bljesak od detonacije mogao se vidjeti širom Pacifika, ispunjavajući nebo briljantnim prikazima aurore od Havija do Novog Zelanda. Izveštaji iz Honolulua opisali su auroru kao krvavo crvenu i ružičastu boju.
Ali puls od eksplozije bio je veći nego što se očekivalo. Prouzročio je električnu štetu na Havajima, udaljenim skoro 1.000 km, tako što je oštetio snabdevanje električnom energijom, ugasio uličnu rasvetu, ometao telefonske mreže i aktivirao alarme protiv provale.
Uticaj na satelite u niskoj Zemljinoj orbiti bio je dubok. Visokoenergetske čestice od eksplozije formirale su radijacijske pojaseve oko Zemlje. One su bile intenzivnije zbog čestica visoke energije, od ruskih testova nuklearnog oružja u svemiru iznad Kazahstana, sprovedenih u oktobru 1962. godine, spajajući se sa zračenjem Starfish Prime.
Tokom narednih meseci, radijacija je oštetila i uništila jednu trećinu satelita u Zemljinoj orbiti. Ovo je uključivalo AT&T-ov satelit Telstar, koji je lansiran dva dana nakon Starfish Prime 10. jula 1962. Telstar je emitovao prve transatlantske televizijske slike uživo 23. jula 1962. pre nego što je podlegao zračenju Starfish Prime sledećeg novembra.
Uticaj testiranja nuklearnog oružja u svemiru podstakao je vlade SAD i SSSR-a da pristanu na Ugovor o ograničenoj zabrani nuklearnih proba, dogovoren u avgustu 1963., i usvajanje OST-a 1967. godine.
Tokom nuklearnog testa Starfish Prime bilo je samo 22 aktivna satelita u orbiti. Danas postoji skoro 10.000 aktivnih satelita sa nešto više od 8.000 u LEO-u. Oni podržavaju sve aspekte života na Zemlji, uključujući bankarstvo, zdravstvenu zaštitu, snabdevanje hranom, komunikacije, navigaciju, praćenje klime, nauku o Zemlji i humanitarnu pomoć.
SAD imaju daleko više satelita u orbiti nego bilo koja druga država, sa 2926 aktivnih tereta od 167 ruskih. Oni uključuju svemirske internetske usluge Starlink kompanije Space Ks, koje zajedno sa Ministarstvom odbrane SAD podržavaju ukrajinsku vojsku u njenim borbenim operacijama protiv Rusije sile.
Shodno tome, konstelacija satelita Starlink se navodi kao potencijalna meta ruskog nuklearnog napada u svemiru koji bi koristio NEMP proizveden nuklearnom detonacijom za uništavanje satelitskih sazvežđa Starlink prženjem njihove elektronike. Preostalo zračenje, poput Telstara, vremenom bi uništilo elektroniku preživelih svemirskih letelica – što bi njihove orbite učinilo opasnim za druge satelite.
Ali nuklearni napad na svemirsku infrastrukturu bi takođe neselektivno uticao na život na Zemlji. I to bi imalo nesrazmeran uticaj na ranjive nacije na globalnom jugu, koje se najviše oslanjaju na svemirske sisteme za optimizaciju resursa kao što su bezbednost hrane i upravljanje vodosnabdevanjem. Takođe bi uništio svemirske sisteme ruskog saveznika Kine – što bi njenu svemirsku stanicu Tiangong učinilo nenastanjivom oštećenjem sistema za održavanje života na brodu.
Takođe je važno napomenuti da su sateliti država članica NATO-a zaštićeni članom 5 povelje alijanse, koji primorava članice da kolektivno odgovore na napad na bilo koju drugu državu članicu. Napad bi mogao da izazove odmazdu protiv ruske vojne i strateške infrastrukture na Zemlji konvencionalnim oružjem. Ali to bi takođe rizikovalo dalju nuklearnu eskalaciju.
Dakle, postavljanje nuklearnog oružja u svemir nije nov koncept. Ali Starfish Prime je pokazao da nema vojnu vrednost i da predstavlja neselektivnu opasnost po život na Zemlji kao rezultat oštećenja infrastrukture satelita.
Džulijana Seus, ekspert za svemirsku bezbednost sa Kraljevskog instituta ujedinjenih službi, naglašava da bi takvo oružje moglo da se upotrebi kada Rusija „iscrpi mnoge druge opcije i kada gubitak saveznika više nije relevantno sredstvo odvraćanja“.
Umesto toga, oni hrane sablasni politički teatar nuklearne pretnje i insinuacija, služeći Rusiji podržavajući njenu svemiru svemirsku moć. U međuvremenu, u SAD, ove priče izazivaju nuklearnu anksioznost i potkopavaju poverenje u Bajdenovu administraciju.
Zbog toga je bilo važno da UN reafirmišu svoju 50-godišnju međunarodnu posvećenost OST-u i ublažavanju široke štete od nuklearnog oružja u svemiru.
