Kada je Indonezija prošle godine pristala da očisti svoj energetski sistem uz pomoć od procenjenih 20 milijardi dolara od koalicije bogatih zemalja i velikih finansijskih institucija, svetski lideri pozdravili su sporazum kao „izvanredan“, „realističan“ i „istorijski veliki“.
Skoro 10 meseci kasnije, dok se lideri jugoistočne Azije okupljaju u Džakarti, domaćini nemaju šta da pokažu. Dugo očekivani plan ulaganja je odložen. Stranke tek treba da se dogovore o upravljanju, osnovnim podacima ili finansijskim sredstvima potrebnim za suzbijanje emisija staklene bašte i odvikavanje najvećeg svetskog izvoznika uglja od fosilnih goriva. Najambicioznije od Partnerstva za tranziciju pravedne energije — međunarodnih finansijskih projekata dizajniranih da smanje emisije koje izazivaju zagrevanje klime — posustaje.
Jedno posebno problematično pitanje je da je zavisnost Indonezije od uglja veća i složenija nego što su sve strane u početku priznale. Nacrt dokumenta od 362 stranice koji je pregledao Blumberg ukazuje na brzi rast flote namenskih, „zarobljenih“ elektrana na ugalj koje pokreću industrijsku ekspanziju, ali nisu povezane sa mrežom. Nepotpuni podaci, posebno o novim i planiranim objektima, znače da je čak i tačan obim problema nejasan.
„Proces je počeo odozgo nadole“, rekao je Edo Mahendra, predsednik sekretarijata zaduženog za pretvaranje JETP-a, kako je klimatski paket poznat, u stvarnost. „Kada uradimo odozdo prema gore, svi đavoli koji vrebaju u detaljima izlaze napolje.“
Način na koji se ova pitanja rešavaju predstavljaće presedan za sve buduće dogovore, određujući u kojoj meri sporazum može da stvori „dragocene lekcije za globalnu zajednicu (koje) mogu da se prenesu u druge zemlje kako bi pomogle u ispunjavanju naših zajedničkih klimatskih ciljeva kroz konkretne akcije saradnje, “ kako je to rekao indonežanski predsednik Džoko Vidodo u novembru, kada je najavio sporazum na Baliju zajedno sa predsednikom SAD Džoom Bajdenom.
Indonezija je daleko najveći emiter u jugoistočnoj Aziji, zahvaljujući ogromnim rezervama uglja i bumu izgradnje elektrana u poslednjih desetak godina. Ali njeni regionalni susedi i druge ekonomije u usponu takođe zavise od elektrana na ugalj koje će morati da se povuku kako bi se sprečile najgore posledice globalnog zagrevanja. Vijetnam napreduje sa sopstvenim JETP-om. Senegal je postigao dogovor u junu.
Na kraju, ishod u Indoneziji će se odraziti i na kredibilitet zemalja koje su se vekovima obogaćivale ugljem i drugim fosilnim gorivima i sada navode potrebu za smanjenjem globalnih emisija. To će testirati tvrdnje velikih privatnih finansijskih institucija da tržišta kapitala mogu stvoriti rješenja za najveće svjetske probleme.
Novinari Blumberga razgovarali su sa više od deset ljudi koji su upoznati sa pregovorima, od kojih je većina zatražila da ostanu anonimni jer su razgovori privatni i u toku. Oni su opisali duboke jazove između svih strana čak iu najosnovnijim terminima i obim problema koji moraju da reše.
Inicijalno obećanje da će emisije iz energetskog sektora Indonezije dostići vrhunac do 2030. na ne više od 290 miliona tona ugljen-dioksida, oko 20% ispod osnovnog nivoa za godinu, izgleda da ne dolazi u obzir. Alternativni scenario iznet u nacrtu plana bi podigao ciljni maksimum na 395 MT CO 2 , kako bi se uzela u obzir izgradnja novih pogona koji će služiti rastućim industrijskim potrebama za električnom energijom.
Zvaničnici su rekli da imaju za cilj da imaju revidirani – možda i konačni – plan ulaganja pre nego što COP28 počne u Dubaiju krajem novembra, uzimajući u obzir povratne informacije javnosti. Ali da bi to uradili, moraće da se dogovore oko najmanje tri glavna, međusobno povezana pitanja: novca, cilja emisija i mehanike postepenog ukidanja uglja, uključujući izmene indonežanskih zakona i politika koje sprečavaju širi zeleni napredak.
Prvo, sredstva. Sa oko 21,5 milijardi dolara, prema najnovijim podacima, ovo je najveći pokušaj spajanja privatnog i javnog kapitala kako bi se ubrzala energetska tranzicija u svetu u razvoju, više nego dvostruko veći od prvobitnog sporazuma sklopljenog sa Južnom Afrikom 2021. godine. kapital bi trebalo da dolazi iz dva izvora: 11,5 milijardi dolara uglavnom u grantovima i povlašćenim zajmovima od donatora (Grupa sedam ekonomija plus Danska i Norveška), ostatak iz investicija privatnog sektora, koje vode članovi Finansijske alijanse Glazgova za Net Nula.
Ali možda još uvek nije dovoljno ni u jednoj kanti. Postoji samo 289 miliona dolara grantova, od kojih je polovina namenjena za tehničku pomoć—finansiranje za stručnjake, konsultante i savetnike za modeliranje i podršku energetskoj tranziciji. Gotovo sve ostalo su krediti, po kamatnim stopama koje će se naknadno utvrditi.
Za Indoneziju, koja je odgovorna za mali deo istorijskih emisija u odnosu na zemlje donatore, ovo predstavlja problem. JETP-ovi bi trebalo da dovedu troškove za zemlje u razvoju više u skladu sa onim što bi već bogate zemlje platile, putem finansiranja grantova ili zajmova sa ultra niskim stopama. Oni su namenjeni kao katalizatori, olakšavajući pristupačne investicije. U suprotnom, postoji mali finansijski podsticaj za najveću ekonomiju jugoistočne Azije da rizikuje sopstveni razvoj kako bi počistio nered bogatog sveta, kako to vidi Džakarta, posebno kada kamatne stope rastu na globalnom nivou.
Da stvar bude komplikovanija, postoje značajna ograničenja u pogledu načina na koji se javni novac može koristiti. Oko 4,2 milijarde dolara već je dodijeljeno određenim projektima, uključujući dva prijevremena penzionisanja elektrana na ugalj koji su trenutno u toku. Ostatak je fleksibilniji—ali samo otprilike jedna četvrtina ispunjava uslove za gašenje elektrana na ugalj, što je politika kamen temeljac koja nije uspela da privuče značajnu podršku u praksi.
Na privatnoj strani, ljudi bliski partnerima banke kažu da investitori čekaju da vide koje su im opcije. Do sada je bilo malo apetita za finansiranje postupnog ukidanja trenutno u naprednijim pregovorima, kažu energetski sektor i izvori finansiranja, jedna je privatna elektrana u Cirebonu, a druga u državnom vlasništvu u Pelabuhan Ratu. Rizici su visoki, a politike isključenja uglja ostaju na snazi za mnoge velike banke i fondove. Svi se plaše optužbi za zelenašenje.
„Pozdravljamo napredak koji je postignut na indonezijskom JETP-u“, rekao je GFANZ u mejlu. Odbio je da komentariše tekuće pregovore.
Zatim se postavlja pitanje cilja emisija dogovorenog prošle godine. Ljudi bliski tim diskusijama kažu da su pregovarači zaobišli uticaj rastuće indonezijske flote elektrana na ugalj, jednonamenskih motora napravljenih da podrže proizvodnju nikla i druge teške industrije na mestima do kojih mreža ne dopire. U najboljem slučaju, ovo pitanje je bilo dramatično potcenjeno, što može objasniti zašto je prvobitni dogovor uključivao rupu za nove elektrane na ugalj.
Ovo nije samo detalj. Fabrike u zatočeništvu podržavaju bum u preradi nikla koji je Indoneziju svrstao među glavne dobavljače minerala koji su ključni za globalnu energetsku tranziciju. Džokovi, kako je predsednik Indonezije poznat, nada se da će te rezerve usmeriti u domaću industriju baterija i električnih vozila — ukratko, rast proizvodnje i radna mesta. Sadašnji sistem je usmeren da maksimalno iskoristi resurse zemlje i brzo, ali takođe znači da su ambicije čiste energije u zemlji i inostranstvu izgrađene na najprljavijim fosilnim gorivima.
Prema nacrtu, trenutni kapacitet je oko 13 gigavata, u planu je još 21,5, a skoro polovina od toga je već u izgradnji. To je više od prethodnih pretpostavki – ukupna indonezijska flota sa ugljem je obično vezan za otprilike 40 GV, tako da zarobljeni čini oko trećinu – i ukazuje na stopu rasta koja je u suprotnosti sa potrebom da se ugalj u potpunosti eliminiše do sredine veka pogodio globalne klimatske obaveze.
Što je još gore, nedostatak centralizovanih podataka dovodi u sumnju čak i nove brojke i onemogućava verodostojne procene za čišćenje. Postoje pitanja oko starosti, veličine i funkcije zatvorenih termoelektrana na ugalj, koji nisu deo brojeva koje objavljuje državna kompanija i gde mali broj uključenih strana ima podsticaj da bude transparentan.
Sve ovo je pre razmatranja politike u Indoneziji koja nastavlja da koči tranziciju, uključujući zakon koji reguliše prodaju državne imovine koji komplikuje bilo kakvu prodaju sa gubitkom. Bez posebnih isključenja, rukovodioci rizikuju zatvor, a dosadašnje iskustvo šefova državnih preduzeća nudi malo osnova za udobnost. Mera je bila antikorupcijski alat, osmišljen da spreči direktore da sklapaju drage poslove radi lične koristi, ali sada takođe usporava preoblikovanje ekonomije koja se oslanja na ugalj za rast.
Za zatvaranje pogona u vlasništvu državnog preduzeća Perusahaan Listrik Negara, poznatog kao PLN, sve strane moraju da se dogovore o tržišnoj vrednosti objekata. Oni će verovatno biti niži od onoga što je trenutno u knjigama preduzeća — 2015. je revalorizovala imovinu da bi pomogla u suočavanju sa velikim dugovima — tako da bi se svaka vrsta prodaje ili refinansiranja vezana za prevremeno penzionisanje registrovala kao gubitak.
„Ovo je prvo ograničenje“, rekao je predsednik, direktor Edvin Sjaruzad iz državne kompanije za finansiranje infrastrukture PT Sarana Multi Infrastruktur, ili SMI, koja bi trebalo da igra ključnu ulogu u postepenom ukidanju. „Nema šanse da imamo transakciju ispod procenjene knjigovodstvene vrednosti jer će to dovesti PLN u rizik od državnih gubitaka.
Indonežanski zvaničnici se nadaju da će uveriti direktore PLN, a nacrt predloga lobira za zakonske promene kako bi se obezbedilo zvanično pokriće. Malo je verovatno da će se to dogoditi uskoro, s obzirom da se zemlja nalazi u izbornoj godini. U međuvremenu, procesi kao što je rano ukidanje elektrane Pelabuhan Ratu, čija PLN vredi između 12 triliona i 14 biliona rupija (790 miliona do 920 miliona dolara), ostaju neizvesni.
Naravno, postoje i druga pitanja na čekanju. Hoće li Indonezija pregovarati sa svim svojim partnerima kao grupa ili sa svakim pojedinačno? Odakle će doći novac za ažuriranje i proširenje električne mreže kako bi na kraju mogla da prihvati obnovljivu energiju? Šta je sa državnim subvencijama i drugim merama koje održavaju jeftinu energiju uglja i ograničavaju interesovanje investitora za solarne i vetroelektrane projekte?
Ljudi bliski procesu priznaju da su pitanja komplikovanija nego što su očekivali u mesecima koji su prethodili prvobitnom JETP sporazumu. Žale zbog preteranih ambicija na rokove i nedovoljne tehničke pripreme.
Južnoafrički JETP se takođe bori sa sopstvenim strukturnim, finansijskim i na kraju političkim pitanjima, što je umirujuće za neke koji su uključeni u planiranje Indonezije, ali zloslutno za druge.
„Zaista moramo da se uverimo da pronađemo alate koji su malo više od opšteg pristupa ovome“, rekao je Džejk Šmit, strateški direktor Saveta za odbranu prirodnih resursa, grupe za zastupanje sa sedištem u SAD. „Ovo mora da uspe. Moramo da budemo u stanju da smislimo kako da pomognemo nekim zemljama da prevremeno penzionišu svoju flotu za ugalj.“
Uprkos kašnjenjima i preprekama u Indoneziji, niko još ne odlazi. Nacrt investicionog plana, koliko god nesavršen, je napredak. Jokovi je ovo učinio jednom od potpisnih inicijativa koje će definisati njegov konačni mandat. Za SAD i njihove partnere, uključujući razvojne banke i neke od najvećih privatnih institucija u finansijskom sektoru, uspeh će dati novi kredibilitet njihovim ekološkim obavezama i ojačati njihov uticaj na globalnom jugu.
„U idealnom svetu, naravno, postojao bi okvir, nauka bi bila završena, postojao bi metod u ludilu“, rekao je Aditia Lolla, vođa azijskog programa za energetski think tank Ember. „Ali klimatske akcije odozgo na dole trenutno pokreću debatu, a mi uzimamo ono što možemo da dobijemo. Naravno, postoji mnogo frustracija, ali nema povratka.“
