Istorijski gledano, liberalizacija trgovine je bila loša vest za svetske tropske šume. Kako je apetit bogatih zemalja za uvezenom poljoprivrednom robom poput govedine i soje eksplodirao, krčenje šuma u zemljama poput Brazila je poraslo.
Kao što je rekao jedan bivši američki pregovarač o klimi, „nenamerno stvaramo finansijski podsticaj kriminalcima da zapale Amazon i pretvore ga u obradivo zemljište“.
Da li je moguće proširiti međunarodnu trgovinu bez ugrožavanja tropskih šuma? Sankcije, prilagođavanja graničnih poreza i klimatski klubovi pokazali su se manje nego idealnim, kaže Bord Harstad, profesor političke ekonomije na Stenfordskoj poslovnoj školi. Oni narušavaju trgovinu, uključuju prazne pretnje i nisu efikasni u zaštiti šuma.
U par predstojećih radova, Harstad iznosi potencijalno rešenje: novi tip sporazuma koji se zove uslovni trgovinski sporazum. Prema CTA-u, trgovinski partneri se slažu da povežu slobodnu trgovinu sa ciljevima očuvanja kako bi zemlje u onome što je poznato kao Globalni sever mogle da podstaknu one na Globalnom jugu da očuvaju svoje tropske šume – bez izdavanja bezubih upozorenja ili postavljanja trgovinskih barijera.
Harstadovo istraživanje inspirisano je trgovinskim sporazumom na čekanju između Evropske unije i Merkosura, bloka južnoameričkih zemalja predvođenih Argentinom, Brazilom, Paragvajem i Urugvajem. 2019. godine, dve decenije nakon što su pregovori počeli, pregovarači su postigli dogovor baš u trenutku kada je tadašnji brazilski predsednik Žair Bolsonaro ukinuo zaštitu životne sredine i požari pustošili Amazon.
Nekoliko evropskih zemalja, uključujući Francusku, Nemačku i Holandiju, pritisnulo je kočnice u ratifikaciji sporazuma, navodeći njegove efekte na životnu sredinu. Nedavno su se stranke cjenkale oko dodatka koji je predložila EU za zaštitu Amazonije.
Trenutno postoji mali prozor političke prilike za ratifikaciju trgovinskog sporazuma koji je ekonomski koristan za oba bloka, a da ne podstakne masovno krčenje šuma. Ako se ratifikacija ne desi do početka decembra, možda se uopšte neće dogoditi.
Ovo je precizna situacija u kojoj bi CTA bio koristan, tvrdi Harstad. Istraživanja su pokazala da poglavlja o održivoj trgovini i razvoju koja je EU uključila u prethodne trgovinske sporazume nisu imala malo efekta. „Nikada nisu praćene sankcijama onim zemljama koje krše te uslove“, kaže Harstad. Nakon što neka zemlja iskrči deo svoje šume, nije u interesu drugih zemalja da je kažnjavaju uvođenjem skupih sankcija ili zaustavljanjem trgovine. U tom trenutku, „prošlo je prošlo“.
Kontingentni trgovinski sporazum bi zaobišao ovaj problem. Evo kako to funkcioniše: dva regiona, recimo EU i Brazil, pristaju na niz potencijalnih tarifa koje zavise od kriterijuma očuvanja, kao što je pokrivenost šumama. Početni uslovi sporazuma favorizuju Brazil, dajući njegovim liderima snažan podsticaj da zaštite šumu: sve dok ostane netaknuta, oni mogu da izvoze govedinu i soju u Evropu bez carina. Ako satelitsko praćenje pokaže da se brazilski šumski pokrivač smanjuje, onda bi se uslovi trgovine promenili da bi bili korisniji za EU. To bi nametnulo carinu na brazilski uvoz, smanjujući njihovu cenu.
„Slobodna trgovina je šargarepa“, objašnjava Harstad. „Kada ovo funkcioniše, neće biti krčenja šuma, neće biti carina, a samim tim ni trgovina neće biti poremećena.
Veća je verovatnoća da će CTA biti verodostojan ili „otporan na ponovne pregovore“, ako se termini postepeno menjaju „tako da što je više krčenja šuma, to je veća tarifa na govedinu ili soju“, objašnjava Harstad. Povećane tarife moraju biti dovoljno bolne da je očuvanje privlačnije Brazilu, ali ne toliko bolno da odustane od sporazuma.
Oba regiona imaju šta da dobiju od sporazuma čak i ako se tarife povećaju – do određene tačke. Pošto postoji ograničenje za tarife koje su oba regiona spremna da tolerišu, postoji ograničenje koliko šume može da se sačuva korišćenjem CTA. Ipak, Harstad je bio iznenađen preliminarnim rezultatima koji pokazuju koliko efektivni CTA mogu biti.
Ako bi Brazil sklopio sporazume o slobodnoj trgovini sa svim svojim trgovinskim partnerima i azijska potražnja za govedinom bi se udvostručila, kao što je to činila poslednjih godina, Harstadov model predviđa da bi se količina zemlje koja je posečena za poljoprivredu u Brazilu povećala za katastrofalnih 27%.
S druge strane, ako bi samo EU i Brazil ušli u CTA, to bi rezultiralo manjim povećanjem – 14%. Došlo bi do nekog curenja; ako Brazil ne želi da bude podvrgnut carinama EU, mogao bi da izvozi više robe u zemlje koje ga ne bi kažnjavale zbog krčenja šuma. Ali ako bi EU i SAD koordinirali CTA sa Brazilom, mogli bi da zapuše curenje i količina iskrčene šume za poljoprivredu bi porasla za samo 3%.
Dok je Harstad sprovodio ovo istraživanje, Francuska i Holandija su objavile kratak rad u kome su izneti široki potezi o tome kako bi EU mogla da poveže pomeranje nivoa tarifa sa ciljevima očuvanja. Sa modelima opisanim u njegova dva rada, „pokazujem kako se tačno predlog može primeniti i koliko možemo da dobijemo od njega“, kaže Harstad.
Korišćenje tarifa za raspodelu dobiti od trgovine kako bi se primoralo na očuvanje je nova ideja, ali bi se mogla pokazati izvodljivijim od direktnog plaćanja za očuvanje. Bogatim nacijama je politički teško da skupe novac kako bi nadoknadile druge zemlje za očuvanje tropskih šuma.
„Zbog izazova korišćenja eksplicitnih plaćanja, važno je istražiti šta možemo postići čak i bez upotrebe novčanih plaćanja i kako možemo da koristimo druge sporazume, kao što su trgovinski sporazumi“, kaže Harstad.
Harstad se nada da će empirijski trgovinski ekonomisti graditi na ovim teorijama i da će političari i pregovarači shvatiti kako se trgovinski sporazumi mogu osmisliti da motivišu očuvanje. Sat otkucava pregovore EU-Merkosur, ali Harstad misli da bi konačni dogovor mogao biti modifikovan tako da uključuje nepredviđene uslove za zaštitu tropskih šuma. „Sledeće“, kaže on, „maštam o trgovinskom sporazumu između SAD i Merkosura koji je pogodan za očuvanje prirode“.
