Ako idete na australijske antarktičke stanice na dugu, hladnu, izolovanu zimu, postoji mnogo stvari o kojima morate da se pobrinete pre nego što odete.
I, ako ste doktor, ta kontrolna lista uključuje nešto malo više – ili bolje rečeno, manje. Uklanjanje slepog creva je uslov za sve lekare koji zimuju na tim stanicama, jer kada dođe hladno vreme, veoma, veoma je teško da vas izvučete odatle.
Svima ostalima je dozvoljeno da zadrže mali organ netaknutim. Ali za doktore, to treba da se ubije.
„To je zato što je obično samo jedan lekar na stanici tokom zime“, navodi se u objavi na veb stranici Australijskog antarktičkog programa. „Evakuacija nazad u medicinsku negu u Australiji je nemoguća barem deo godine.
Apendicitis je zapaljenje malog organa koji je pričvršćen za debelo crevo. Obično nije fatalan, ali je prilično čest i pogađa 5 do 9 od svakih 100 ljudi u SAD.
A kada apendicitis udari, može jako da pogodi: često je ozbiljan, iznenadni i može se pogoršati u roku od nekoliko sati. Zahteva hiruršku intervenciju pre nego što slepo crevo može da pukne i izazove ozbiljnu infekciju koja se razvija u potencijalno fatalni peritonitis.
Za većinu ekspedicija na Antarktiku, lekar je na raspolaganju da pomogne u slučaju upale slepog creva, kao u uzbudljivom slučaju kuvara sa stanice Herd, Džeka Stara, kojeg je operisao doktor Oto Rek u oktobru 1951. godine, tokom proleća. Ali ako je i sam doktor toliko pogođen, stvari odjednom postaju mnogo komplikovanije.
„Kakve su šanse?“ bez sumnje se pitate. Dovoljno visoko da se to dogodilo dva puta.
Prvi je bio doktor sa ostrva Heard Serž Udovikov, nešto više od godinu dana pre Starove uzbudljive operacije, u julu 1950. godine, veoma mrtve antarktičke zime (što može objasniti zašto je dr Rek, zamena dr Udovikov, bio tako dobro pripremljen za tu priliku) .
Dr Udovikov je, prema tadašnjim novinskim izveštajima, razmišljao o operaciji samog sebe – što je bila pomisao koja je nervirala, jer se u to vreme nije znalo da je nijedan lekar uspešno izvršio samu sebi operaciju slepog creva.
Međutim, na kraju mu nije trebalo. Brod australijske mornarice HMAS Australia (II) je poslat da evakuiše pacijenta. Nije bilo dobro vreme za bilo koga umešanog.
„Osim neprijatnih uslova koje su stvarali olujni vetrovi sa udarima do 65 čvorova, susnežica, sneg i grad, brod je imao poteškoća sa napojnom vodom zbog povećane prevalencije planktona u moru“, navodi se u zapisu o Pomorskom istorijskom društvu. sajtu Australije.
„Korišćenje brodske vode bilo je ograničeno na piće i pranje zuba i nikome nije bilo dozvoljeno da se pere. Vremenski uslovi nisu bili ništa bolji kada je Australija (II) stigla na ostrvo Herd, ali kada je došlo do razumne pauze, rezač je spušten i dr Udovikov je na kraju doneo na brodu za putovanje u Fremantle“.
Nakon toga, postavljen je zahtev za uklanjanje slepog creva. Ali druge nacije nisu sledile njihov primer, i u aprilu 1961, lekar Leonid Rogozov, stacioniran u Novolazarevskoj na kopnu Antarktika, nije imao te sreće sa čitavom stvari spasavanja.
On je sebi dijagnostikovao upalu slepog creva 29. aprila. Ostale stanice su bile u blizini, ali nijedna nije imala avion, a 30. aprila, kada je počeo da prepoznaje znake peritonitisa, napolju je besnela mećava.
Pošto je Rogozov u to vreme bio jedino medicinsko osoblje u stanici, nije imao drugog izbora nego da uradi sopstvenu operaciju slepog creva. Uz pomoć dva asistenta, lokalnog anestetika i ogledala, prionuo je na posao. Prvi rez je napravljen u 22:15 po moskovskom vremenu.
„Često je bilo potrebno da podignem glavu da bih se osećao bolje, a ponekad sam morao da radim isključivo po osećaju“, priseća se on u podnesku iz 1962. u Informativnom biltenu Sovjetske antarktičke ekspedicije.
„Opšta slabost je postala izražena nakon 30–40 minuta, a razvija se vrtoglavica, tako da su bile neophodne kratke pauze za odmor. Nakon resekcije teško obolelog crvotočnog slepog creva (na njegovoj osnovi je pronađena perforacija 2 k 2 cm), uvedeni su antibiotici. peritonealnu šupljinu, a rana je čvrsto zašivena Operacija je završena u ponoć, 30. aprila“.
Rogozov je imao sreće: u roku od dve nedelje je obavljao svoje uobičajene dužnosti i nastavio da živi decenijama duže, preminuo je 2000.
Ovo definitivno nije bilo iskustvo koje se ponavlja, a opsežni medicinski pregledi i zahtevi su sada prilično standardni za angažovanje na Antarktiku.
