Kada nadležni organi pružaju socijalnu pomoć onima kojima je potrebna, to gotovo uvek dolazi sa određenim uslovima. Ovo uključuje zahteve ponašanja ili kriterijume koji određuju ko ispunjava uslove za podršku, a ko ne.
Uobičajeni primeri uključuju dokazivanje da tražite posao, da ste previše bolesni da biste to uradili ili da spadate u određenu kategoriju za koju su kreatori politike odlučili da je vredna pomoći — na primer, deca koja rade ili samohrani roditelji.
Ovaj pristup je problematičan iz najmanje tri razloga. Prvo, može biti neefikasna, jer ovakva ciljana podrška često isključuje mnoge kojima je očajnički potrebna. Drugo, može biti neefikasno, jer su kontrole ponašanja često loše osmišljene i neprikladne, dok njihovo praćenje zahteva skupu, nezgrapnu birokratiju.
Treće, često je u suprotnosti sa ljudskim dostojanstvom. Dokazi iz mnogih zemalja pokazuju da administrativne prakse povezane sa uslovima imaju tendenciju ka diskriminaciji i dehumanizaciji.
Dakle, koja je alternativa? Jednostavno rečeno, bezuslovno pružati socijalnu pomoć, bez zahteva ponašanja ili ciljanja. Drugim rečima, pružiti pomoć svima i bez ikakvih obaveza.
Kolege i ja iz zajedničkih istraživačkih timova u Ujedinjenom Kraljevstvu, Indiji i Bangladešu nedavno smo završili dva velika politička eksperimenta koji su pokušali da to uradimo u glavnom gradu Bangladeša, Daki, i indijskom gradu Hajderabadu.
U oba slučaja pružili smo bespogovornu pomoć svim stanovnicima pet gradskih zajednica. Pomoć je kombinovala bezuslovnu gotovinu i otvorene participativne oblike organizovanja zajednice koje su pružali socijalni radnici koji su uključeni u zajednice.
Gotovina je bila vezana za osnovne nivoe prihoda u obe zemlje i organizovanje je bilo fokusirano na izgradnju odnosa, razvoj kapaciteta, a pre svega na generisanje lokalno ukorenjenih rešenja za lokalno identifikovane probleme.
Naši nalazi pružaju veliki razlog za nadu. Pored predvidljivog smanjenja siromaštva, osnovni prihod je stvorio poboljšanja u zdravlju, blagostanju, pristupu obrazovanju i kvalitetu stanovanja. Takođe smo pronašli ono što nazivamo „dividendom dostojanstva“ koja je vezana za to. Novac označava primaocima da su bitni i da su materijalne poteškoće sa kojima se suočavaju i njihova humanost prepoznati i na koje vredi odgovoriti.
Nedostatak uslova ovde je od suštinskog značaja. Primaoci su to u više navrata suprotstavljali bolnim iskustvima stigmatizacije u rukama mejnstrim pružanja socijalne pomoći. Kao što je jedna žena rekla: „Ne možemo da verujemo da biste nam samo verovali.
Naše istraživanje sugeriše da organizovanje zajednice koje je bilo umotano u gotovinu takođe deluje kao efikasan oblik socijalne zaštite za sebe. To je zato što omogućava povezivanje sa uslugama ili odgovore odozdo prema gore na pojedinačne i grupne izazove koji ne bi bili mogući da smo došli sa unapred postavljenim pojmovima šta je „ispravno“ da se uradi.
Na primer, u Daki, pristupačna zdravstvena zaštita bila je nedostupna većini ljudi i predstavljala je prioritet. Kao odgovor, organizatori zajednice su uspostavili mesečne zdravstvene kampove u partnerstvu sa lokalnim pružaocima usluga kako bi stotinama ponudili osnovnu, jeftinu zdravstvenu zaštitu.
Ali čini se da prava magija leži na raskrsnici između gotovine i organizovanja zajednice. Čini se da novac motiviše učešće u društvenom radu, dok rad u zajednici katalizuje uticaj gotovine.
To smo posebno videli u formiranju sindikata među sakupljačima smeća koji učestvuju u našem eksperimentu u Indiji. Sindikat je nastavio da postavlja revolucionarne zahteve lokalnih vlasti u pogledu uslova rada i plata.
Dokazi iz paralelnih eksperimenata širom sveta pokazuju slične trendove. Jedan inspirativan primer sa bivšim zatvorenicima na jugu SAD pokazao je ogroman pad recidiva.
Drugi, sa obojenim ljudima u nepovoljnom položaju na američkom srednjem zapadu, pokazao je prednosti u svim pokazateljima uključujući zdravlje, blagostanje i posao. Ovi nalazi su odjeknuli u Peruu u eksperimentu sa autohtonim amazonskim zajednicama.
Važno je da ovaj pristup pružanju socijalne pomoći počinje da se širi. Međunarodna dobrotvorna organizacija, Give Directli, nudi gotovinu siromašnima bez ikakvih obaveza, tvrdeći da je dolar za dolar ovo daleko najefikasniji i najefikasniji pristup.
A u Južnoj Africi i Brazilu, zagovornici se zalažu za zamenu neujednačenih, ciljanih mreža socijalne zaštite univerzalnim osnovnim dohotkom koji svim građanima pruža određeni stepen zagarantovane sigurnosti.
Zaključak iz ovog novog talasa istraživanja je teško pobeći: nisu nam potrebni kazneni i isključivi oblici uslovne socijalne pomoći. U stvari, ovaj pristup može biti kontraproduktivan.
Dakle, dok naši lideri nastavljaju da nam nameću štednju, nakon zloglasne izjave bivše britanske premijerke Margaret Tačer da „nema alternative“, dokazi snažno sugerišu suprotno. Alternativa postoji, i ona je bezuslovna.
