Zelene igre? To je svakako ono što je Pariz obećao kada je ekološku održivost, inovacije i liderstvo stavio u središte svoje uspešne kandidature za domaćina Olimpijskih i Paraolimpijskih igara 2024.
Organizacioni komitet obećao je „istorijski“ napredak u pogledu klimatskih ciljeva, prepolovivši ugljenični otisak prethodnih utakmica u Riju i Londonu.
Da bi se to postiglo, Pariz će smanjiti emisije ugljenika na putovanjima, izgradnji i operacijama kao što su ugostiteljstvo i smeštaj. Svi olimpijski objekti će se priključiti na javnu električnu mrežu, izbegavajući proizvodnju električne energije na dizel.
Kako bi se poboljšala društvena, ekonomska i ekološka održivost, nova gradnja je svedena na minimum korišćenjem postojećih i privremenih objekata.
Svi hvale vredni ciljevi koji su u skladu sa ciljem Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) da se igre koriste za „inspiraciju održive budućnosti širom sveta“. Uprkos smelim tvrdnjama, međutim, način na koji je Pariz održao svoj događaj surfovanja na Tahitiju ilustruje koliko je izazovno pretvoriti retoriku u stvarnost.
Surfovanje je debitovalo na Olimpijskim igrama u Tokiju 2020-21. Ali međunarodni događaj surfovanja je izazov za organizaciju i održavanje, a mali broj gradova može garantovati kvalitetne talase i idealne vremenske uslove tokom celog trajanja.
Dok je surfovanje u Tokiju teklo glatko, kvalitet talasa na japanskoj istočnoj obali nije bio idealan za takmičenje visokih performansi.
Prvi izveštaji sugerisali su da Pariz gradi bazen sa veštačkim talasima. Ali tako energetski intenzivan i skup objekat bi bilo teško uskladiti sa ciljevima održivosti domaćina.
Francuska obala Atlantika je tada postala omiljeno mesto, ali je kasnije zamenjena Teahupo’oom na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji, skoro 16.000 kilometara od Pariza.
Iako je MOK posvećen modelu „jednog grada domaćina“, nedavne promene politike u njegovoj Agendi 2020+5 omogućavaju veću fleksibilnost. Domaćinstvo Olimpijade sada može uključivati nekoliko gradova, pa čak i regiona ili zemalja.
I nije teško shvatiti zašto je Teahupo’o postao poželjna opcija. Jedna od najizazovnijih i najdramatičnijih pauza za surfovanje na svetu, već je deo svetskog kruga profesionalnog surfovanja (iako se donedavno smatralo previše opasnim za žene, koje su bile isključene od 2006. do 2022.).
2024. će pokazati spektakularnu, atletsku prirodu modernog surfovanja u pozadini zadivljujućeg polinezijskog ostrva. Održavanje događaja na Tahitiju, kako se tvrdi, „donelo bi osećaj pripadnosti prekomorskim francuskim teritorijama“.
Na kraju, međutim, izbor mesta za surfovanje se pokazao veoma kontroverznim, što je izazvalo lokalne i međunarodne proteste.
Teahupo’o je malo naselje na glavnom ostrvu na jugozapadnoj obali Tahitija. Meštani su se prvi put uznemirili kada su procureli planovi za olimpijsko selo otkrili ogromnu novu infrastrukturu.
To je uključivalo puteve sa dve trake, automobilski most, električnu podlogu, obalne nasipe, plutajući ponton za gledaoce i skele za 200 zvaničnika.
Stanovnici i ekološke grupe brzo su reagovali, privlačeći pažnju medija i zahtevajući veću transparentnost i učešće javnosti. Kako je gradonačelnik Teahupo’oa Roniu Poaru izjavio, „Naše stanovništvo prihvata Olimpijske igre, ali to dolazi sa uslovima […] cilj je da sačuvamo našu životnu sredinu“.
Na kraju su postignuti kompromisi. Nova infrastruktura bi bila svedena na minimum, a konkurenti bi živeli na krstarenju. Olimpijsko osoblje, novinari i zvaničnici bili bi smešteni kod stanovnika ili u lokalnim pansionima.
Sa ograničenim kapacitetom za gledaoce uživo, ekrani za gledanje biće postavljeni u lokalnom gradu i glavnom gradu Papeetiju.
Najveća zabrinutost, međutim, bila je oko izgradnje novog aluminijumskog sudijskog tornja koji bi zamenio postojeću konstrukciju, koju su organizatori Olimpijade ocenili nebezbednom.
Ovo je uključivalo bušenje delikatnog koralnog grebena, za koji naučnici kažu da bi moglo imati strašne posledice po ekosisteme grebena.
Pokrenuta je globalna peticija za zaustavljanje novog tornja. Međunarodna asocijacija za surfovanje, koja je odgovorna za razvoj i vođenje olimpijskog surfovanja, rekla je da neće podržati nikakvu novu izgradnju na grebenu.
Uprkos tome, za šefa pariskog organizacionog komiteta i predsednika Francuske Polinezije rečeno je da su „u korak zajedno“ i „ujedinjeni u želji da vide izgradnju sudijske kule“. I tako je bilo, iako smanjena verzija.
Ali mnogi Tahićani su i dalje uznemireni zbog onoga što su videli kao nepoštovanje procesa. Tahićanski surfer Vahine Fiero, koji predstavlja Francusku na događaju, opisao je okruženje grebena kao „naš hram“:
„To je duhovno verovanje, živa inkarnacija našeg nasleđa i zemlje naših predaka.
Ironično, kao što je otkrilo naše ranije istraživanje, takva verovanja izražavaju samu suštinu polinezijskog porekla surfovanja, koju je MOK toliko želeo da pokaže uključivanjem surfanja na Olimpijske igre.
Kontroverza oko događaja surfovanja na Olimpijskim igrama u Parizu naglašava mnoge izazove u realizaciji održivih mega-događaja.
Mnogi naučnici i aktivisti ostaju neubeđeni u ekološke tvrdnje MOK-a i postavljaju pitanje da li ta organizacija zaista „ispira zlato“.
Zaista, MOK nastavlja da bude veoma selektivan u pogledu toga kako meri svoje operacije kako bi podržao različite utopijske projekcije i ekološka obećanja. A istraživanje koje procenjuje olimpijsku održivost između 1992. i 2020. pokazalo je da je vremenom opala.
Prema Džordžini Grenon, direktorki ekološke izvrsnosti za Pariz 2024, „Želimo da pokažemo da je još jedan model moguć i da stvorimo nasleđe za velike sportske događaje. Ne tvrdimo da smo savršeni, ali želimo da pokažemo da možemo stvari drugačije.“
Domaćin surfovanja na Tahitiju svakako čini stvari drugačije. Ali to postavlja još više pitanja o tvrdnjama MOK-a o liderstvu u održivosti životne sredine.
