Suđenje za silovanje Brittani Higgins #MeToo završeno je ove nedelje u Kanberi, pri čemu porota nije donela jednoglasnu presudu nakon sedmodnevnog savetovanja – nakon što je izneta zabrinutost da je porota nepropisno pristupila istraživačkom materijalu koji nije u dokazima pred sudom.
Ako završetak suđenja nije bio dovoljno senzacionalan, nakon što je porota otpuštena, podnosilac žalbe, gospođa Higins, održala je zapaljivi govor ispred suda koji je sada prosleđen sudu i policiji da utvrdi da li je nepoštovanje suda i/ili krivično delo.
Suđenje – koje je ranije opisao prvostepeni sudija, u onome što se sada čini kao nešto potcenjivanje, kao „cause celebre“ – trajalo je četiri nedelje pre nego što se završilo u potpunom i potpunom haosu.
Ne čudi činjenica da porota nije uspela da donese jednoglasnu odluku.
#MeToo suđenja neizbežno postaju ideološki nabijeni medijski cirkusi mnogo pre nego što uopšte stignu do suda, a takva suđenja se obično odvijaju godinama nakon što su se događaji koji su doveli do njih zaista dogodili.
Osnovne činjenice oko Higinsovog navodnog silovanja u Parlamentu u Kanberi 23. marta 2019. su sledeće:
Tamo je stvar ležala skoro dve godine – do februara 2021, kada je Higinsova izašla u javnost sa svojom senzacionalnom tvrdnjom da je silovana u Parlamentu skoro dve godine ranije.
Higins je na suđenju svedočila da je to uradila zato što je konzervativna liberalna vlada, na čelu sa premijerom Morisonom, tada bila umešana u još jedan skandal #MeToo – u koji je umešan državni tužilac Kristijan Porter, koji je bio optužen za silovanje kolege studenta više od 30 godina ranije.
Tajming nije mogao biti povoljniji za Higinsa, koji je preko noći postao #MeToo slavna ličnost. Taj status je potvrđen mesec dana kasnije, kada je muž jedne od novinarki kojoj je ona prva dala svoju priču pregovarao o ugovoru o knjizi za nju – koji je podrazumevao plaćanje ogromnih 325.000 dolara avansa za njenu priču.
Činjenica da je Higins bio član Liberalne stranke, a navodno silovanje se dogodilo u Parlamentu, uvukla je premijera Morisona u skandal, a medijska kampanja protiv njega i njegove stranke se pojačala. Higins je postao centralna ličnost u ovoj kampanji, pojavljujući se na protestnim skupovima, kritikujući lično Morisona i dajući intervjue medijima.
Među politički štetnim tvrdnjama koje je Higins iznela bila je da su je političari Liberalne partije vršili pritisak da ne nastavi sa policijom za njeno navodno silovanje.
Morison je rešio celu stvar sa karakterističnom nesposobnošću. On je osudio senatora Rejnoldsa i prihvatio Higinsove navode po nominalnoj vrednosti.
Morison je zatim uspostavio „istragu” o kulturi rada u Parlamentu, koji je, na osnovu anonimnih i neproverenih pritužbi, predvidivo otkrio da je to leglo mizoginije i seksualnog uznemiravanja.
Nalazi istrage su potvrdili da je Morison imao „problem sa ženama“ – optužba koja ga je proganjala do kraja njegovog mandata i bila značajan faktor zbog kojeg je izgubio savezne izbore ranije ove godine.
Morison je nastavio da pokušava da smiri Higinsovu kako bi sačuvao svoju političku kožu – čak je otišao toliko daleko da joj se lično izvinio u parlamentu za „užasne stvari” kojima je prošla.
Higins je do sada postala prva poster devojka pokreta #MeToo u Australiji.
Čak je bila pozvana da se obrati Nacionalnom pres klubu – organizaciji koja je odavno postala pokorni dodatak probudilih medijskih organizacija čvrsto i nekritički posvećenih cilju #MeToo.
Međutim, postojao je jedan razvoj koji nije pogodio Higinsu.
Kada je izašla u javnost sa svojim navodom o silovanju, više nije mogla da izbegne da nastavi svoj slučaj sa policijom. Ona je to učinila u februaru 2021, a Lehrmann je optužen za seksualni odnos bez pristanka.
Početak sudskog postupka značio je da će Higinsovi navodi biti testirani po prvi put.
Međutim, malo pre nego što je Lehrmannovo suđenje trebalo da počne, jedan od novinara kome je Higins prvi put dao svoju priču (onaj čiji je muž pregovarao o Higinsovom unosnom ugovoru o knjizi) pojavio se na televiziji i održao govor podržavajući Higinsov izveštaj o onome što se navodno dogodilo u Parlamentu.
Kao rezultat toga, suđenje je odloženo za nekoliko meseci u nadi da će do tada nestati bilo kakve predrasude prema potencijalnim porotnicima. Govor je predstavljao jasan nepoštovanje suda, ali ništa protiv novinara nije preduzeto.
Većina dokaza koji su se pojavili na suđenju, gde je Higins bio unakrsno ispitan, razlikovali su se od jednostranog narativa koji su medijske organizacije ponavljale više od godinu dana.
Ti dokazi su uključivali sledeće:
Lehrmannov branilac je poroti izneo da Higins „nije pouzdan ni pošten” svedok.
Tvrdio je da Higins nije znala šta se dogodilo te noći jer je bila toliko pijana i da je prvobitno izmislila optužbe za silovanje da bi sačuvala svoj posao, i ustrajala u tome kako bi zaštitila svoj status slavne ličnosti i svoju knjigu od 325.000 dolara unapred.
Branilac je tvrdio da je Higinsova „prodala štene“ medijima i da, s obzirom na njenu nepouzdanost kao svedoka i dokaze izvedene na suđenju, porota nije mogla da bude uverena „van razumne sumnje“ da ju je silovao Lehrman.
Umovi se, naravno, mogu razlikovati u pogledu toga da li se, na osnovu dokaza izvedenih na suđenju, pojavila „razumna sumnja“ u pogledu Lehrmannove krivice. Porota je bio jasno podeljena po ovom pitanju.
Ali svakako je legitimno postaviti pitanje da li je – u svetlu veoma politizovane i duge medijske kampanje koju su Higinsovi i njene pristalice vodile više od godinu dana pre suđenja – bilo moguće da je Lehrman uopšte dobio pravično suđenje sa porotom. Na kraju krajeva, da bi Lehrmann bio oslobođen optužbi, svih dvanaest porotnika je moralo da ostane netaknuto kampanjom.
U stvari, s obzirom na dužinu i intenzitet Higinsove #MeToo medijske kampanje, Lehrmann je verovatno imao sreće što je izbegao osudu.
Lehrmann je ranije ove godine podneo zahtev za trajno obustavljanje suđenja zbog predrasuda izazvanih kampanjom, ali je sud – po mom mišljenju pogrešno – odbio.
Kako se to dogodilo, porota je konačno razrešena nakon što je istraživački materijal preuzet sa interneta – koji nije bio u dokazima – slučajno otkriven u posedu porotnika. Pretresni sudija je dao brojna uputstva poroti da im nije dozvoljeno da sprovode sopstvena istraživanja.
Nakon što je porota razriješena, Higinsova je okupljenom medijskom skupu izvan suda iznela ideološku tiradu u kojoj je sveobuhvatno osudila pravni sistem i tvrdila da je rekla istinu na suđenju.
Lehrmannovi advokati su ove izjave uputili sudu i policiji, na osnovu toga da mogu predstavljati nepoštovanje suda i krivično delo.
Lehrmann se sada suočava sa mogućnošću drugog suđenja početkom sledeće godine – druga suđenja nisu neuobičajena pojava u slučajevima #MeToo, pošto porote, iz razloga koji bi trebalo da budu očigledni, često ne mogu jednoglasno da se slože oko presude.
S obzirom na zaista izvanrednu istoriju sage o Britani Higins, izgledi za još jedno suđenje podsećaju na zapažanje Karla Marksa o ponavljanju istorije – naime da se dešava „prvi put kao tragedija, drugi kao farsa“.
U stvari, može biti da će najznačajnije dostignuće pokreta #MeToo u slučaju Higins biti to što suđenja poroti učinila praktično neizvodljivim. Takođe može biti slučaj da je pokret u Australiji u procesu implodiranja.
