Više od 35 godina nakon najgore nuklearne nesreće na svetu, psi iz Černobila lutaju među propadajućim, napuštenim zgradama ui oko zatvorene fabrike – nekako još uvek mogu da nađu hranu, razmnožavaju se i prežive, piše Asošijeted pres.
Naučnici se nadaju da proučavanje ovih pasa može naučiti ljude novim trikovima o tome kako da žive iu najsurovijim, najdegradiranijim sredinama.
Oni su u petak objavili prvo od čega se nadaju da će biti mnogo genetičkih studija u časopisu Science Advances, fokusirajući se na 302 slobodno lutajuća psa koji žive u zvanično određenoj „zoni isključenja“ oko mesta katastrofe. Oni su identifikovali populacije čiji su različiti nivoi izloženosti zračenju mogli da ih genetski razlikuju jedni od drugih i drugih pasa širom sveta.
„Imali smo ovu zlatnu priliku“ da postavimo osnovu za odgovor na ključno pitanje: „Kako opstati u ovakvom neprijateljskom okruženju 15 generacija?“ rekla je genetičarka Elejn Ostrander iz Nacionalnog instituta za istraživanje ljudskog genoma, jedan od mnogih autora studije.
Kolega autor Tim Mousseau, profesor bioloških nauka na Univerzitetu Južne Karoline, rekao je da psi „pružaju neverovatno sredstvo za sagledavanje uticaja ove vrste okruženja“ na sisare u celini.
Okruženje Černobila je izuzetno brutalno. 26. aprila 1986. eksplozija i požar u ukrajinskoj elektrani izazvali su izbacivanje radioaktivnih padavina u atmosferu. Trideset radnika je ubijeno neposredno nakon toga, dok se dugoročni broj smrtnih slučajeva od trovanja radijacijom procenjuje na hiljade.
Istraživači kažu da su većina pasa koje proučavaju potomci kućnih ljubimaca koje su stanovnici bili primorani da ostave kada su evakuisali to područje.
Mousseau je radio u regionu Černobila od kasnih 1990-ih i počeo je da prikuplja krv od pasa oko 2017. Neki od pasa žive u elektrani, distopijskom, industrijskom okruženju. Drugi su udaljeni oko 15 kilometara ili 45 kilometara.
U početku su, rekao je Ostrander, mislili da su se psi možda toliko pomešali tokom vremena da će biti isti. Ali kroz DNK, mogli su lako da identifikuju pse koji žive u oblastima visokog, niskog i srednjeg nivoa izloženosti radijaciji.
„To je bila ogromna prekretnica za nas“, rekao je Ostrander. „I ono što je iznenađujuće je da možemo čak i da identifikujemo porodice“ – oko 15 različitih.
Sada istraživači mogu početi da traže promene u DNK.
„Možemo da ih uporedimo i možemo da kažemo: OK, šta je drugačije, šta se promenilo, šta je mutiralo, šta je evoluiralo, šta vam pomaže, šta vas boli na nivou DNK? rekao je Ostrander. Ovo će uključivati odvajanje ne-posledičnih promena DNK od svrsishodnih.
Naučnici su rekli da bi istraživanje moglo imati široku primenu, pružajući uvid u to kako životinje i ljudi mogu da žive sada i u budućnosti u regionima sveta pod „kontinuiranim napadom na životnu sredinu“ – iu okruženju visokog zračenja u svemiru.
Dr Kari Ekenstedt, veterinar koji predaje na Univerzitetu Purdue i nije bio uključen u studiju, rekao je da je to prvi korak ka odgovoru na važna pitanja o tome kako stalno izlaganje višim nivoima radijacije utiče na velike sisare. Na primer, rekla je: „Da li će to promeniti njihov genom velikom brzinom?“
Istraživači su već počeli sa naknadnim istraživanjem, što će značiti više vremena sa psima na lokaciji oko 100 kilometara od Kijeva. Mousseau je rekao da su on i njegove kolege nedavno bili tamo prošlog oktobra i da nisu videli nikakve aktivnosti vezane za rat. Mousseau je rekao da se tim zbližio sa nekim psima, nazvavši jednog Prancera jer uzbuđeno skakuće okolo kada vidi ljude.
„Iako su divlji, i dalje veoma uživaju u ljudskoj interakciji“, rekao je, „posebno kada je u pitanju hrana.
