Novi globalni sporazum o otvorenom moru omogućiće stvaranje utočišta koja se smatraju vitalnim za okeane, ali mnoga pitanja ostaju bez odgovora. Među njima: Kako možemo zaštititi morska područja daleko od obale?
Tekst koji će Ujedinjene nacije usvojiti u ponedeljak predviđa stvaranje zaštićenih morskih područja u međunarodnim vodama, u oblastima koje su jedinstvene, posebno krhke ili važne za ugrožene vrste.
Biodiverzitet je prioritet, „ali to nije jedini važan kriterijum“, kaže za AFP Mina Epps iz Međunarodne unije za očuvanje prirode (IUCN), misleći i na „ekološke funkcije“ u oblastima pogodnim za cvetanje planktona.
Jedan primer je „termalna kupola“ na obali Kostarike. Svake godine, bujanje duboke vode bogate hranljivim materijama izaziva cvetanje algi, prve karike u lancu ishrane koja pruža veoma gostoljubivo stanište za plave kitove.
„Ne želite samo da zaštitite jedan ekosistem“, dodaje Liz Karan iz Pev Charitable Trusts-a, podvlačeći važnost „mreže“ koja bi omogućila koridore za migratorne vrste.
Mreža bi idealno povezivala zaštićena morska područja otvorenog mora sa postojećim zaštićenim područjima u nacionalnim vodama u blizini obala.
Na osnovu takvih kriterijuma, naučnici i nevladine organizacije su već identifikovali desetak potencijalnih morskih područja.
Pored „termalne kupole“, oni uključuju i Carske podmorje koje se prostiru preko Havajskog arhipelaga u Pacifiku, takozvani „izgubljeni grad“ usred Atlantika sa svojim brojnim hidrotermalnim otvorima i Sargasko more.
Takođe su vredni pažnje i grebeni Naska i Salas i Gomez, na obali Čilea, koji bi mogli da postanu jedno od prvih svetilišta uspostavljenih nakon sporazuma.
Ne za nekoliko godina.
„Četiri godine bi bile veoma optimistične. Nažalost, mislim da je možda pet ili šest realnije“, predviđa Glen Rajt, istraživač sa Instituta za održivi razvoj i međunarodne odnose (IDDRI), dok Eps računa da nećemo videti ništa ranije 2027.
Kada bude usvojen, sporazum mora da potpiše i ratifikuje 60 zemalja da bi stupio na snagu i omogućio sastanak Konferencije strana (COP).
Zajednica prakse će biti ovlašćena da stvori utočište na predlog jedne ili više država, dok su danas uglavnom nevladine organizacije te koje iznose takve predloge.
Samo je Čile pomenuo formalni projekat u Naski i Salas i Gomezu.
Iako će biti potrebno nekoliko godina da se utočišta uspostave, smatra se da je sporazum ključni za postizanje cilja koji su postavile sve vlade o zaštiti 30 odsto kopna i okeana planete do 2030. godine.
Bez sporazuma, „nećemo postići 30k30. To je tako jednostavno“, kaže Džesika Battle iz grupe za zaštitu prirode VVF.
S obzirom na kratak raspored, upozorava Rajt, doprinos sporazuma 30k30 „može biti ograničen“.
Na kopnu i na moru, stepen zaštite rezervata svih vrsta varira.
Na otvorenom moru, „teško mi je da zamislim da će postojati neka velika, strogo zaštićena područja“, kaže Rajt, koji smatra da je izvodljivije stvoriti mala područja sa maksimalnim ograničenjima (kao što je potpuna zabrana aktivnosti) i dr. sa ograničenim merama—možda se primenjuju sezonski radi zaštite vrsta koje se gneže ili migriraju.
S obzirom da je prostranstvo okeana glavni problem za sprovođenje, stručnjaci često govore o tome kako će se tehnologija, posebno sateliti, koristiti za praćenje zaštićenih područja.
„Lepota otvorenog mora je da je potrebno mnogo energije da se izađe tamo“, kaže Battle.
„Morate imati čamac i čamci će imati… predajnik i tako možete pratiti ova plovila.“
Mogao bi se uspostaviti mehanizam za uočavanje neovlašćenih aktivnosti, sličan onom koji se koristi za praćenje globalnog ribolova.
Postavlja se pitanje kako finansirati ovaj nadzor i kako naterati prestupnike da poštuju pravila.
Prema ugovoru, države su odgovorne za aktivnosti plovila koja vijore njihovu zastavu na otvorenom moru. Međutim, dotična država mora biti potpisnica ugovora.
Tekst takođe predviđa mehanizam „usaglašenosti“, koji ostaje uglavnom nedefinisan.
„Ako postoji dokaz da država označava plovilo koje se ponaša suprotno propisima u (zaštićenoj morskoj zoni), to se može izvesti COP-u“, objašnjava Battle.
„Države to ne vole. Ne žele da budu kritikovane na međunarodnom nivou.“
