Zamenik britanskog premijera Dominik Rab nedavno je podneo ostavku nakon objavljivanja izveštaja o pritužbama na radnom mestu na njegovo ponašanje, uključujući optužbe za maltretiranje. Ali ovaj element njegovog ponašanja nije bio jedini problem na radnom mestu koji je naglašen u izveštaju.
Takođe je detaljno opisano kako je, naizgled neopterećen obavezama van posla, njegovo radno vreme trajalo od 7:30 do 22 sata, od ponedeljka do četvrtka, dok je petak provodio u poslovima u biračkoj jedinici, nakon čega je obično usledio obiman posao vikendom.
Kada organizacije ili lideri podržavaju takve radne prakse – bilo da sami rade dugo ili nagrađuju one koji to rade – to može produbiti nejednakost na radnom mestu. Postavljanje očekivanja da je u redu (ili čak neophodno) raditi duže od ugovorenih sati stavlja u nepovoljniji položaj one kojima je potrebna veća fleksibilnost, kao što su negovatelji, koji su obično žene.
Nažalost, dugo radno vreme je u suštini uslov za unapređenje na mnogim menadžerskim i profesionalnim poslovima. Takve radne prakse su u skladu sa samim vrednostima koje su dovele do pojave modernog kapitalizma i stvaranja koncepta „idealnog radnika“, kako tvrdi sociolog Maks Veber. Nije iznenađujuće, dakle, da mnoge organizacije cene i zahtevaju duge sate, čak i ako su neefikasne.
Ali dugo radno vreme potkopava zdravlje, povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti, hroničnog umora, stresa, depresije, kvaliteta sna, samopouzdanja zdravlja, upotrebe alkohola i cigareta i niza drugih stanja i problema. Neefikasno dugi sati takođe mogu doprineti niskoj produktivnosti, kao i promovisanju rodne nejednakosti na poslu i kod kuće.
Feministički naučnici su takođe dugo ukazivali na štetne efekte dugog radnog vremena posebno na žene. Istraživanja pokazuju da je ovo ključni izvor nedostatka rodnog jaza u platama. Britanski zakon o jednakim plaćama napravio je značajnu razliku u smanjenju rodnog jaza u platama, ali dugo radno vreme i dalje stoji na putu ovom napretku — posebno za one koji imaju brigu o odgovornostima, kao što su majke. Delimično i zbog brige, jaz u platama među polovima nastavlja da se povećava do 42. godine. Tokom ovog perioda, oni koji ne mogu da rade prekomerno radno vreme mogli bi da propuste prilike za karijeru.
Bilo koja vrsta fleksibilnosti rada može imati visoku cenu u smislu napredovanja u karijeri, kao što sam otkrila u svojoj studiji o odlasku profesionalnih i menadžerskih žena sa posla, koju sam sproveo sa organizacionim psihologom Emom Cahusac. Otkrili smo da su čak i žene koje su nastavile da rade puno radno vreme nakon što su rodile dete bile u nepovoljnom položaju jer u profesionalnom i menadžerskom radu puno radno vreme često znači da su na raspolaganju u bilo koje vreme. Mnoge žene su gurnute na manje interesantan posao jer su vreme za lice i dostupnost na poziv nesrazmerno nagrađeni.
Smanjenje kućnog rada žena može doprineti zatvaranju rodnog jaza u platama. Brojne studije su pokazale da su kućni poslovi negativno povezani sa platama. Zato je važno kada muškarci rade mnogo manje po kući nego žene. Njihov doprinos se postepeno povećavao do malog stepena, pri čemu je učešće muškaraca u brizi o deci više nego njihovo učešće u svakodnevnim kućnim poslovima. Ali žene i dalje obavljaju lavovski udeo i imaju tendenciju da preuzmu odgovornost za kućne poslove, preuzimajući „mentalno opterećenje“ da se staraju o obavljanju poslova.
Organizacije pojačavaju ovu neravnopravnu deljenje u kući kada dugo radno vreme čine preduslovom za uspeh. Takve kompanijske kulture podržavaju neizgovoreni „rodno zasnovani ugovor“ da su žene te koje treba da obavljaju negu.
Ako su dugi sati sastojak uspeha u modernim organizacijama, nisu svi u to uvereni — čak i oni koji imaju koristi. Sproveo sam studiju sa sociologom Univerziteta u Luksemburgu Robinom Samjuelom koja je pokazala da bi u proseku čak i muški hranitelji — glavni korisnici sistema dugog radnog vremena i oni koji zapravo rade najduže — radije radili manje sati za manju platu. Dalje, kada muški hranitelji žele da rade manje sati, naše istraživanje pokazuje da je to često zato što osećaju da im posao ometa porodične živote.
Nedavni primeri toksičnih radnih mesta trebalo bi da podstaknu debatu o tome šta je razumno očekivati od zaposlenih. Rodne nejednakosti koje se odnose na pomirenje rada i brige ostaju uglavnom sporedno pitanje unutar organizacija, iako su i kriza brige i način na koji ljudi mogu da ostvare posao i negu kritična pitanja sa kojima se naše društvo suočava. Pokret #MeToo osvetlio je seksualno uznemiravanje, ali to nije bila prekretnica kojoj su se mnogi nadali u smislu jačanja rodne ravnopravnosti na poslu. Došlo je do značajne negativne reakcije na to, delimično zbog jaza u razumevanju između onih koji su pogođeni takvim zlostavljanjem i onih koji ga počine ili tolerišu.
Slično odstupanje se može videti u diskusijama o toksičnim radnim mestima – bilo da se radi o maltretiranju ili duboko ukorenjenim očekivanjima poslodavaca o radnim praksama kao što su dugi sati, koji sistematski stavljaju u nepovoljniji položaj neke zaposlene. Neki ljudi mogu da vide da je rad na duge sate povezan sa snažnim, visokim postignućima, vođenim rezultatima i zahtevnim, drugi veruju da to umanjuje zaposlene i degradira okruženje na radnom mestu.
