Poljoprivreda životinja je glavni izvor zagađenja vode u Sjedinjenim Državama, jer oticanje stajnjaka prenosi višak hranljivih materija u reke i jezera. Zbog svoje prirode izvora bez tačaka, većina farmi nije regulisana federalnim Zakonom o čistoj vodi. Ovo prepušta kontrolu zagađenja državama, što rezultira nizom različitih pristupa koje je teško proceniti.
Nova studija sa Univerziteta u Ilinoisu fokusira se na lokalne propise o upravljanju stajnjakom u Viskonsinu i kako oni utiču na kvalitet vode u državi.
„Viskonsin je jedinstven, jer su dozvolili okruzima da učestvuju u sprovođenju državnog poljoprivrednog zakona bez odobrenja države. Većina država ima ili samo sprovođenje na državnom nivou ili dozvoljava lokalno sprovođenje samo uz odobrenje države. Kao rezultat toga, Viskonsin ima više na nivou okruga učešće u upravljanju stajnjakom od susednih država, iako država i dalje ima ovlašćenja za sprovođenje“, objašnjava Marin Skidmor, docent na Odseku za poljoprivredu i ekonomiju potrošača, deo Fakulteta za poljoprivredne, potrošačke i nauke o životnoj sredini na U of I. Skidmore je glavni autor rada, objavljenog u American Journal of Agricultural Economics.
„To čini Viskonsin pogodnim kao ‘test slučaj’ za analizu efikasnosti lokalnog sprovođenja propisa o upravljanju stajnjakom“, dodaje ona.
Mlečna industrija Viskonsina je važan pokretač ekonomije države. U njemu dominiraju mala porodična gazdinstva; država je dom za 7.000 farmi i 1,3 miliona krava. Poljoprivrednici rasipaju stajnjak kao đubrivo po svojim poljima, uzrokujući curenje hranljivih materija iz oticanja u obližnje izvore vode. Zagađenje vode takođe utiče na turističku industriju Viskonsina usmerenu na prirodu, koja se zasniva na pristupu čistim jezerima, rekama i potocima.
Skidmore i njeni koautori obavili su intervjue i sastavili dokumente o uredbama o upravljanju stajnjakom u okruzima Viskonsin od 2008. do 2020. Da bi procenili kvalitet vode, snimili su prosečne mesečne podatke o koncentracijama amonijaka i fosfora u vodnim tijelima kao što su rijeke, potoci, jezera i rezervoari. , dobijen sa Portala kvaliteta vode, sveobuhvatne baze podataka o kvalitetu vode u SAD.
„Smatramo ohrabrujuće dokaze za efikasnost lokalnog sprovođenja propisa o upravljanju“, navodi Skidmor. „Dva aspekta lokalnih propisa su posebno efikasna, što dovodi do smanjenja koncentracije hranljivih materija prilično brzo, između jedne i tri godine. Oba aspekta su u skladu sa četiri R-a upravljanja hranljivim materijama – primenom pravog izvora u pravoj brzini, u pravo vreme i na pravi način mesto.“
Prvo od ovih pravila zahteva od svih farmi da izrade plan upravljanja hranljivim materijama, bez obzira da li imaju objekat za skladištenje stajnjaka. Drugo pravilo se odnosi na podskup okruga koji imaju restriktivnija pravila o širenju stajnjaka na osnovu prisustva silurijske osnove u oblasti, što takođe zahteva plan upravljanja hranljivim materijama.
„U planu upravljanja hranljivim materijama, farmeri moraju da navedu kako, kada, gde i kojom brzinom će primeniti hranljive materije. U idealnom slučaju, plan optimizuje upravljanje hranljivim materijama prema četiri R, što odmah smanjuje količinu viška hranljivih materija na poljima. i dostupnost za oticanje“, objašnjava Skidmore.
Da bi razvili plan upravljanja hranljivim materijama, farmeri prvo moraju da testiraju svoje zemljište, a zatim da testiraju ili procene sadržaj azota i fosfora u svom stajnjaku. Zatim moraju odrediti potrebe za đubrivom na osnovu useva, površina i uslova zemljišta. Trenutno, samo oko jedne trećine hektara Viskonsina ima plan upravljanja hranljivim materijama. Okružne agencije rade sa poljoprivrednicima kako bi ponudile obuku i podršku, kao i grantove za nadoknađivanje troškova izrade plana.
Činilo se da drugi delovi propisa o lokalnom upravljanju Viskonsina nisu imali trenutne efekte kada su okrugi stekli kapacitet za sprovođenje. U stvari, pravila koja zahtevaju zastoje u obradi su zapravo rezultirala kratkoročnim porastom koncentracije hranljivih materija. Skidmore sugeriše da mešoviti rezultati mogu biti posledica prisustva nasleđenih hranljivih materija koje su decenijama bile u tlu, a dugoročni efekti mogu biti ohrabrujući.
„Naša studija pokazuje da neki propisi koji se lako primenjuju mogu imati pozitivan uticaj na kvalitet vode“, kaže Skidmor. „Takođe pokazujemo da su lokalne agencije vrijedan resurs za sprovođenje propisa. Županije su u stanju da se preventivno pozabave problemima, prije nego što eskaliraju, i mogu pružiti brži odgovor. Imaju osoblje koje živi i radi u zajednicama, tako da mogu imaju drugačiju svest od državnih organizacija“.
Skidmore predlaže da druge američke države mogu oponašati ovu strategiju, dopunjujući učešće na državnom nivou angažovanjem lokalnih agencija za fleksibilan, prilagodljiv pristup propisima o upravljanju stajnjakom.
