Klimatske promene imaju različite uticaje na muškarce i žene, posebno na globalnom jugu.
Patrijarhalna kultura je uzrok ovoga. Često ne uključujemo žene u reagovanje na probleme životne sredine. Često ih isključujemo u diskusijama o rešenjima klimatske krize.
Patrijarhalna kultura takođe stvara nejednake rodne odnose, pri čemu se smatra da su žene jedino sposobne da upravljaju kućnim i domaćim poslovima.
Izostavljanje žena kada smišljaju ekološka rešenja stavlja ih u ranjiviju poziciju.
Kada dođe do događaja povezanih sa klimatskim promenama—kao što su ekstremnije vremenske prilike, šumski požari ili poplave—žene i devojčice snose veći teret i doživljavaju teže posledice. Nasilje nad ženama je takođe u porastu usred globalnog zagrevanja.
Međutim, moramo da promenimo narativ da su žene samo „žrtve“ klimatske krize.
U stvarnosti, žene u zemljama globalnog juga takođe poseduju sposobnosti i snagu da zaštite životnu sredinu. Svoju moć očuvanja životne sredine manifestuju u raznim akcijama, formalnim i neformalnim, individualnim i kolektivnim.
Istorijski gledano, žene su igrale veliku ulogu u zaštiti životne sredine u azijskim i južnoameričkim zemljama.
Jedan primer je Čipko pokret u Indiji 1970-ih.
Čipko pokret je započeo 1974. godine, kada su se domorodačke žene i zajednica sela Reni u Indiji borile da zaštite šumu od seče koja je ugrožavala njihov život. Oni su kolektivno preduzeli akciju čuvajući i grleći drveće kako bi odgurnuli izvođače radova i sprečili krčenje šuma.
Njihova borba je postala globalna, stvarajući talase širom sveta.
Tokom Konferencije o ženama iz zemalja trećeg sveta u Najrobiju 1985. godine, žene su isticale važnost očuvanja prirode i ekoloških akcija žena. Na ovoj konferenciji raspravljalo se o svedočenjima Čipkovog pokreta i sličnih ženskih pokreta u drugim zemljama.
Pored pokreta Čipko, postoji nedavni primer žena u Zapotalitu, selu u okviru nacionalnog parka lagune Chacahua-Pastoria u južnom Meksiku.
Oni su pretrpeli niz ekoloških izazova, uključujući mrtvu ribu, užasan miris amonijaka i pad kvaliteta vazduha i vode zbog projekta brane i zagađenja fabrike krečnog ulja.
Žene Zapotalita zajedno su radile na čišćenju prirodnog kanala u oblasti mangrova Koaksake. Koristili su lopate i motike za redovno čišćenje 2016. godine.
Čak i dok su se borili za promene, nastavili su svoje svakodnevne rutine. Kuvali su hranu, pravili tortilje, čistili kuće, brinuli se o deci, čuvali kućne ljubimce i biljke i hvatali ribu da bi jele njihove porodice, čak i u lošim uslovima životne sredine.
Na drugom frontu, ženski pokret u Čikiaki, u Boliviji, štiti Nacionalni rezervat flore i faune Tarikuia od 2017. od širenja naftnih i gasnih kompanija u njihovu dragocenu oblast.
U hrabrom potezu 2019. godine, oni su zapravo blokirali ulaz u zaštićeno područje na ogromnih pet meseci kako bi sprečili unošenje opreme za bušenje. Žene Čikiake u akciji u Boliviji.
Žene Čikijake takođe su protestovale na ulicama, aktivno ometajući svaki razvoj na svojoj zemlji. Ono što je počelo kao lokalni pokret preraslo je u moćnu kolektivnu akciju koja je i danas jaka. Dobio je podršku hiljada ljudi u Boliviji.
U Indoneziji, ribarice u centralnoj Javi rade na održavanju svoje zajednice usred klimatskih promena od 2020. Porast nivoa mora povećao je rizik od poplava u njihovim susedstvima, primoravajući ih da preduzmu akciju angažovanjem sa kreatorima politike, podizanjem svesti i prikupljanjem sredstava za izgradnju mostova.
Nažalost, žene u ovim pokretima često se suočavaju sa pretnjama, zastrašivanjem i nasiljem. Njihovi neprijatelji pokušali su da podriju njihovu akciju govoreći „žene treba da ćute kod kuće i da se brinu o kuhinji“ Neki od njih su dobijali pretnje smrću.
Međutim, uprkos ovim izazovima, oni nastavljaju svoju borbu da zaštite svoju zemlju.
Gore navedene priče su pokazale da su žene sposobne da naprave razliku u ekološkom aktivizmu, od svojih domova i zajednica do nacionalne scene.
I svetska zajednica sve više prepoznaje njihove napore. Od 1990-ih, sve više međunarodnih politika naglašava rodnost kao ključni element u očuvanju prirode i održivom razvoju.
Na primer, Deklaracija iz Rija o životnoj sredini i razvoju iz 1992. godine priznaje vitalnu ulogu žena u upravljanju životnom sredinom i razvoju.
Pekinška platforma za akciju, osnovana 1995. godine, je rezolucija koja podržava rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena širom sveta.
Izveštaji sa međuvladinog sastanka na visokom nivou o Pekinškoj platformi za akciju u Aziji i Pacifiku naglašavaju kritičnu vezu između promene životne sredine i uloge žena kao menadžera i dobavljača prirodnih resursa.
Tu je i Konvencija Ujedinjenih nacija za borbu protiv dezertifikacije iz 2004. godine, koja naglašava ključnu ulogu žena u područjima pogođenim sušom, posebno u ruralnim regionima zemalja u razvoju.
Nedavni dokumenti iz Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC) naglašavaju ključnu ulogu lokalnih ženskih pokreta i žena starosedelaca u oblikovanju klimatskih politika i akcija.
Brojne politike takođe promovišu učešće žena u agendi održivog razvoja.
Ali, ne usvajaju sve zemlje te politike.
Uprkos tome što su nesrazmerno pogođene ekološkim štetama, žene nastavljaju da pokazuju svoju otpornost i znanje u borbi protiv klimatskih promena.
Da bi osnažile ženski aktivizam, vlade širom sveta treba da formulišu politike koje integrišu uloge žena u strategije očuvanja i održivog razvoja unutar svojih nacija.
Što se tiče javnosti, pokretanje napora da se dokumentuje ženski aktivizam je ključno.
I vladine i javne akcije su od suštinske važnosti da se izbegne preterano pojednostavljivanje iskustava žena u različitim zemljama i da se odmakne od narativa koji ih prikazuje isključivo kao žrtve.
Ove akcije su od suštinskog značaja za izbegavanje prevelikog pojednostavljivanja iskustava žena u različitim zemljama. Oni su takođe prvi koraci ka rešavanju ekoloških problema na nove i bolje načine.
