U rasponu od pretećeg šištanja do vriska koji ledi krv, zvuk astečke zvižduke smrti je jeziv kao i izgled instrumenta koji ga proizvodi.
Skeniranje mozga pokazuje da tonovi zvižduka mogu učiniti više od stvaranja zastrašujućeg ambijenta. Švajcarski i norveški istraživači su otkrili da njihovo slušanje aktivira različite centre višeg reda u našem mozgu, što ukazuje na složenost zvuka koji se može opisati samo kao alarmantna mešavina prirodnog i sablasno nepoznatog.
Nije ni čudo što su ih Asteci verovatno koristili da poboljšaju verske i žrtvene rituale.
Priča se da je mezoamerička civilizacija takođe koristila uznemirujući zvuk da unese strah u svoje neprijatelje tokom ratovanja, ali to je sporno jer nisu pronađeni zvižduci na mestima bitaka ili u grobovima ratnika.
Neuronaučnik sa Univerziteta u Cirihu Saša Fruholc i njegove kolege regrutovali su 70 evropskih volontera za psihoakustično testiranje njihovih ličnih interpretacija nasumične selekcije zvukova koji su uključivali tonove jezivih zvižduka. Volonteri nisu imali unapred upozorenje da će biti uključeni zvuci zvižduka lobanje, uklanjajući očekivanja pre njihove ocene za svaki snimak.
Trideset dvoje učesnika su takođe skenirali mozak pomoću fMRI-a dok su čuli zvižduke smrti među nasumično odabranom mešavinom zvukova iz pet različitih kategorija.
Većina volontera je zvižduk uporedila sa vriskom.
„Pokazujemo da se zvuci zvižduka lobanje pretežno doživljavaju kao averzivni i zastrašujući i kao da imaju hibridno prirodno-veštačko poreklo“, otkrio je tim.
Istraživači objašnjavaju da čudna mešavina prirodnog i veštačkog otežava našem mozgu da kategoriše, kao što je čudan efekat doline u obliku zvuka. Neobična dolina se dešava na sličan način, kada naš mozak ne može jasno da definiše šta vidi kao prirodno ili veštačko.
Naši mozgovi prvo kategorizuju senzorni unos pre nego što tu klasifikaciju koriste za pripisivanje vrednosti, kao što je dopadljivost. Ali kada nešto ne spada u jasnu kategoriju, dvosmislenost nas ostavlja uznemirujućom senzacijom.
Slušanje zvuka zvižduka aktiviralo je slušne kortikalne regione nižeg reda u mozgu dobrovoljca – regione koji se podešavaju na averzivne zvukove kao što su vriskovi ili plač bebe i usmeravaju mozak da analizira stimuluse na dubljem nivou.
„Zvukovi zvižduka lobanje su… prilično dvosmisleni u određivanju njihovog porekla zvuka, što intenzivira moždanu obradu višeg reda“, pišu istraživači u svom radu.
U poređenju sa drugim testiranim zvukovima, koji su uključivali neke koje stvaraju ljudi i životinje, neke iz prirode, muzičke zvukove i zvukove oruđa, zvižduk lobanje je posebno aktivirao inferiorni frontalni korteks, koji se bavi složenom obradom klasifikacije, i medijalni frontalni korteks, region uključen u asocijativnu obradu.
Kada su svi zvuci upoređeni, oni koje stvaraju zvižduci smrti kategorisani su u svoju grupu, jedan blizak zvukovima alarma kao što su sirena, sirene i vatreno oružje, kao i blizu ljudskih zvukova straha, bola, besa i tužnih glasova.
Mnoge verzije ovih zviždaljki pronađene su u grobovima koji datiraju između 1250. i 1521. godine. Neki od njih su bili povezani sa ritualnim sahranjivanjem. S obzirom na ovo i njihove rezultate, Fruhholz i tim sumnjaju da su zvižduci možda bili dizajnirani da simbolizuju Ehekatla, astečkog boga vetra.
„[Ehekatl] je otputovao u podzemni svet da bi dobio kosti iz prethodnih svetskih doba kako bi stvorio čovečanstvo“, objašnjavaju istraživači.
Alternativno, zvižduci lobanje od koje jedi kičma možda predstavljaju oštre vetrove koji probijaju Miktlan, podzemni svet Asteka.
„S obzirom na averzivnu/strašnu i asocijativnu/simboličku zvučnu prirodu, kao i trenutno poznate lokacije iskopavanja na ritualnim sahranama sa ljudskim žrtvama, upotreba u ritualnim kontekstima izgleda vrlo verovatno, posebno u obredima žrtvovanja i ceremonijama vezanim za mrtve“, zaključuju Fruholc i tim.