Profesor Univerziteta Teksas u Arlingtonu nedavno je objavio studiju koja nije pronašla nikakvu korelaciju između zakona koji kriminalizuju aktivnosti beskućnika i dugoročnog smanjenja beskućništva.
Hana Lebovits, docent na Odseku za javne poslove i planiranje, ispitala je 100 najnaseljenijih gradova širom zemlje sa visokim stopama beskućništva i zakonima koji imaju za cilj da ga smanje. Otkrila je da takve politike odvraćaju beskućnike samo na kratak period pre nego što ponovo porastu.
„Uobičajeni je mit da, da bismo smanjili beskućništvo, moramo biti oštriji prema ovoj populaciji“, rekao je dr Lebovits. „To dolazi iz ove ideje odvraćanja, koja akciju pretvara u kriminalnu aktivnost — u teoriji, to bi sprečilo ljude da se upuste u to.“
Lebovits je pogledala mnoge zakone koji su ciljali na specifične aktivnosti koje se često povezuju sa beskućništvom, kao što su logorovanje i javno opijanje i mokrenje, kao i podatke o beskućnicima između 2000. i 2020. Ona je otkrila da nikada nije došlo do značajnog smanjenja populacije beskućnika. Zakoni koji ciljaju na aktivnosti beskućnika ponekad su pokazivali kratkoročna smanjenja, ali ne i dugoročna.
Lebovits je rekao da istraživanje pokazuje da je za postizanje dugoročnog uspeha u smanjenju beskućništva efikasnije rešavanje osnovnih uzroka beskućništva i faktora koji doprinose.
„Postoji tona posla koji treba da uradimo na nivou zajednice“, rekla je ona. „Ljudi se ne probude samo i odluče da budu beskućnici; ima mnogo pukotina kroz koje su propali.
Studija je dostupna kao radni dokument u SSRN Electronic Journal-u.
