Kao odgovor na pandemiju COVID-19, većina škola širom SAD prešla je na virtuelno učenje. U novoj studiji, objavljenoj u časopisu istraživanje socijalnog obrazovanja, istraživači su obavili intervjue sa roditeljima učenika koji su pohađali srednje ili srednje škole kako bi razumeli kako virtuelno učenje utiče na njihove svakodnevne rutine, nivoe stresa i akademske rezultate dece.
Prelazak na virtuelno učenje zahtevao je kreiranje onlajn časova u veoma kratkom vremenskom periodu i sa ograničenom obukom nastavnika. Kao rezultat toga, roditelji i učenici su morali da se suoče sa neočekivanim promenama u svom kućnom životu i okruženju za učenje.
„Virtuelno učenje neće biti ograničeno samo na pandemiju i treba da se pripremimo za budućnost. Vidimo da postaje sve popularnije, na primer kao zamena za snežne dane. Zato moramo da znamo kako se roditelji osećaju, kako bismo mogli prilagodite način na koji pristupamo virtuelnom učenju“, rekla je V. Catherine Cheung, docentka fizikalne terapije na Univerzitetu Severni Ilinois.
Istraživači su u početku angažovali 20 roditelja kao deo veće istraživačke studije koja je imala za cilj da ispita izvodljivost korišćenja testiranja na osnovu pljuvačke u pet K-12 škola u Ilinoisu. Učesnici su popunjavali upitnike i učestvovali u polustrukturiranim intervjuima u leto 2021. Istraživači su zatim koristili stalnu komparativnu analizu i kodiranje u hitnim slučajevima da bi pronašli obrasce u odgovorima učesnika.
Kada su roditelji razmišljali o uticaju virtuelnog učenja, neki su se složili da je njegov uticaj na njihov radni raspored glavni izvor stresa. Pored toga, smatrali su da je teško pratiti svoju decu kako bi bili sigurni da su završili svoj posao. „To me je sprečilo da radim mnoge stvari jer sam morao da se uverim da rade ono što treba. Bilo je kao da sam se vratio u školu“, izjavio je jedan roditelj. Virtuelno učenje je takođe izazvalo finansijski stres, jer su porodice morale da kupuju više namirnica i troše više na pouzdan internet.
Roditelji su takođe upitani kako njihova deca reaguju na virtuelno učenje, a mnogi su smatrali da nedostatak socijalne interakcije negativno utiče na mentalno zdravlje njihove dece. Jedan roditelj je podelio: „Mislim da je izolacija imala značajan uticaj na našu decu. Ionako ima veoma malo vremena za socijalizaciju, a sa starijom decom, nemamo veze sa [drugim] roditeljima.“
Nekoliko roditelja je takođe smatralo da je lično školovanje bolje za akademske potrebe njihove dece. Jedan roditelj je izjavio: „Video sam da zaostaju, njihovo učenje je opadalo, a njihova koncentracija nije bila tu. Bilo je veoma, veoma teško.“ Takođe su bili zabrinuti da će akademski učinak njihove dece biti pogođen kada se vrate u lično školovanje.
Naročito je nekoliko roditelja, čija su deca dobila usluge specijalnog obrazovanja, izjavila da imaju pozitivna iskustva sa virtuelnim učenjem. Ovi roditelji su bili u mogućnosti da bolje pomognu u potrebama svoje dece, a jedan roditelj je rekao: „Učenje na daljinu je bilo sjajna stvar za [moje dete] jer ima neurološki invaliditet i ima problem sa pisanjem. To mu je omogućilo da bude uspešniji u pisanje zbog formata“.
„Kada smo započeli studiju, nije bilo dostupnih podataka o tome kako su se roditelji nosili sa situacijom, osim anegdota“, rekla je Rebeka Smit (CGD/IGOH), vanredni profesor epidemiologije na Univerzitetu Ilinois Urbana-Šampejn. „Sada škole mogu da razmotre različite aspekte obrazovanja, uključujući i kućne situacije učenika. Moraju da razmisle o tome šta će učenicima na marginama trebati, a ne da veruju da će biti zbrinuti.“
