U poslednjih deset godina, Indo-Pacifik se profilisao kao jedno od najvažnijih geopolitičkih područja, postajući ključno mesto strateških odluka i regionalne bezbednosti. Iako ovaj koncept nije nov, njegov značaj je porastao kada je Japan, predvođen Šinzom Abeom, 2007. godine označio Indo-Pacifik kao okvir za izgradnju odnosa sa Indijom i ostalim azijskim državama. Od tada, sve veći broj država u regionu i van njega — uključujući SAD, Australiju i Evropsku uniju — usvaja indo-pacifičku perspektivu u svojoj bezbednosnoj i ekonomskoj strategiji, pri čemu se Kina sve češće prikazuje kao glavna strateška pretnja.
Iako se Indo-Pacifik često posmatra kao jedinstveni geopolitički prostor, njegova raznolikost čini ga daleko složenijim. U najširem smislu, ovaj pojam obuhvata područje koje se proteže od istočne Afrike do zapadne obale Južne Amerike, što predstavlja više od polovine globalnog geografskog prostora. Ova širina čini ga isuviše obuhvatnim da bi se tretirao kao koherentan „super-region“. Mnoge zemlje, iako podržavaju koncept Indo-Pacifika, svoje bezbednosne interese i dalje definišu u regionalnim okvirima — tako, strategija u Džakarti značajno se razlikuje od one u Vašingtonu, Tokiju ili Manili.
Ova raznovrsna percepcija Indo-Pacifika postala je jasna 2021. godine formiranjem AUKUS bezbednosnog pakta, koji su osnovale Sjedinjene Američke Države, Australija i Ujedinjeno Kraljevstvo, sa ciljem koordinacije bezbednosnih politika u regionu. Ova alijansa je usmerena ka održavanju „poretka zasnovanog na pravilima“, za koji su mnoge zapadne zemlje ocenile da je ugrožen usponom Kine. Takva perspektiva je dodatno intenzivirana obnovom Kvadrilateralnog bezbednosnog dijaloga (Kuad), saveza koji uključuje SAD, Australiju, Indiju i Japan. Na ovaj način, makrosekjuritizacija Indo-Pacifika nastoji da stvori jedinstven front za očuvanje stabilnosti i zaustavljanje kineskog uticaja.
Ovaj okvir, međutim, zanemaruje složenost i specifičnosti različitih delova Indo-Pacifika. Kako tvrde stručnjaci za međunarodne odnose, regioni istočne Azije, jugoistočne Azije, južne Azije i južnog Pacifika imaju svoje jedinstvene bezbednosne dinamike, istorijske tenzije i nacionalne interese, što ih čini mnogo složenijim od puke pripadnosti jednom „super-regionu“. Indo-Pacifik je, prema analitičarima poput Berija Buzana i Olea Vejvera, pre makrosekjuritizacijski okvir — identifikacija egzistencijalne pretnje koja zahteva hitan kolektivni odgovor — nego homogena teritorija. Pod ovom paradigmom, zemlje poput SAD i njihovih saveznika sve više posmatraju Kinu kao konkurenta, što podseća na logiku hladnog rata.
Ovaj pojednostavljeni okvir ima potencijalne negativne posledice za regionalne odnose. Kako Indo-Pacifik postaje poprište sve intenzivnijeg rivalstva između velikih sila, manje zemlje u regionu osećaju se prisiljenim da biraju strane u ovoj geopolitičkoj konkurenciji. Ovaj trend posebno brine mnoge stručnjake jer podstiče mentalitet blokovske politike, karakterističan za period hladnog rata. Zbog toga, stručnjaci upozoravaju da pristup koji negira raznolikost i specifičnosti regiona može rezultirati destabilizacijom i jačanjem tenzija u Aziji i Pacifiku.
Posmatranje Indo-Pacifika kroz prizmu makrosekjuritizacije može dovesti do potencijalnih kriza, jer favorizuje jednostranu percepciju međunarodnog poretka i previđa perspektive manjih i srednjih država. Da bi se izbegli nesporazumi i sukobi, važno je da međunarodna zajednica prepozna složenost ovog prostora kao konstelaciju različitih regiona sa svojim specifičnim izazovima.
Za kreiranje uspešne politike prema Indo-Pacifiku, potrebna je prilagođena strategija koja priznaje lokalne realnosti i interese, što bi moglo smanjiti pritisak i pomoći u očuvanju regionalnog mira. U suprotnom, proces makrosekjuritizacije mogao bi da nastavi da usmerava Indo-Pacifik ka konfliktnoj dinamici, koja podseća na hladnoratovske podele — ali sa posledicama koje bi mogle biti čak i dalekosežnije.
