U sendviču ovde između Tihog okeana i aerodroma Kona—na vrhu prašnjave vulkanske pustinje—na desetine rezervoara za vodu od 50 galona žubore i mehurići; svaki dom za usamljenu, divlje ulovljenu hobotnicu i nekoliko plutajućih plastičnih igračaka za kupanje.
Smeštena na zemljištu čiji je vlasnik i kojim upravlja Laboratorija za prirodnu energiju pri Havajima, farma hobotnica Kanaloa se smatra istraživačkim institutom koji je osmišljen da pomogne da se razdvoje tajne reproduktivnog ciklusa dnevne hobotnice. Na taj način bi, kažu vlasnik farme Džejkob Konroj i njegovo osoblje, mogli da pomognu u zaštiti ove vrste od prekomernog izlova tako što će čovečanstvu obezbediti stabilnu populaciju glavonožaca prepunih proteina koji se uzgajaju u zatočeništvu.
„Trenutno je skoro svaka hobotnica koju ste ikada videli — bilo da se radi o onima koje vidite ovde danas, u akvarijumu ili čak na vašem tanjiru — divlje uhvaćena“, rekla je Karmel Džojner, biolog na farmi i turistički vodič.
„Ne postoji metod za uzgoj hobotnica u zatočeništvu. To znači da ih sve uzimamo iz naših okeana i naših grebena… Nadamo se da ćemo, ako uspemo da shvatimo kako da ih uzgajamo ovde, naše istraživanje moći da primenimo na druge mesta da pomognu svom prirodnom stanovništvu“.
Ali ako mogućnost uspostavljanja uzgajanog i održivog izvora hobotnice – delikatesa japanske, španske, portugalske i meksičke kuhinje – izaziva oduševljenje među pojedinim gostima, Konrojeva farma je naišla na oštre kritike onih koji kažu da je držanje hobotnica u zatočeništvu okrutno.
Farma, koja poziva posetioce da maze beskičmenjake — a takođe ima i prodavnicu poklona opskrbljenu nakitom inspirisanim hobotnicama i božićnim ukrasima — postala je nulta tačka u rastućem pokretu koji zahteva human tretman ovih razigranih stanovnika mora.
Kako naučni dokazi o inteligenciji i samosvesti hobotnica rastu, zagovornici farmu nazivaju jedinstvenom horor predstavom u kojoj su divlje i radoznale dnevne hobotnice uhvaćene i zatvorene u sterilne rezervoare, gde provode ostatak svog kratkog, jednogodišnjeg života. bockani, bockani i jureni prstima i rukama zureći, povremeno vrišteći, turista.
„Hobotnice su razigrane, snalažljive i radoznale. Imaju dugotrajno pamćenje, koriste alate i menjaju boju kože za kamuflažu, ali i za komunikaciju. Uče kroz posmatranje. I što je najvažnije imaju kapacitet da iskuse dosadu “, rekla je Debbie Metzler, direktorka za dobrobit životinja u zatočeništvu u PETA fondaciji.
„A ipak, farma hobotnice Kanaloa ih ograničava samo na ovu seriju neverovatno malih, sumornih rezervoara gde se samo koriste za javnu interakciju. Ovo je eksploatacija. Ne konzervacija.“
To je svađa slična onoj koja je besnela zbog tretmana teleće teladi i prinudnog hranjenja gusaka za foie gras. Kritičari se pitaju da li Konrojev startap i drugi treba da nastave da se razmnožavaju i zatvaraju razumna stvorenja za život bez posrednika, a da pritom obezbede malu vrednost za očuvanje – dan kada hobotnica nije ugrožena niti ugrožena – i za hranu koja se plasira pretežno bogatim ljudima.
Zaštitnici prirode takođe brinu da bi široko rasprostranjeno uzgajanje hobotnica ugrozilo druge morske živote, jer hobotnice zahtevaju ogromne količine živih, sveže ulovljenih ljuskara i ribe, a istovremeno proizvode i velike količine otpada — koji se jednostavno baca nazad u okean, šteti obližnjim koralnim grebenima i staništu .
„Mislim da je sada pravo vreme da se zapitamo zašto ovo radimo?“ rekla je Dženifer Žak, profesorka studija životne sredine na Univerzitetu u Njujorku. „Da li je to da nahranimo gladne ljude? Da li zato što apsolutno moramo?“
„Nalazimo se na raskrsnici gde možemo da se zapitamo da li treba ili ne treba da radimo ovo?“ rekao je Jackuet.
Konroj nije odgovorio na ponovljene zahteve za komentar.
U četvrtak popodne u oktobru, reporter i fotograf Tajmsa posetio je farmu Kanaloa sa oko dvadesetak turista iz celog sveta.
Većinu otvorenih rezervoara zauzele su usamljene dnevne hobotnice koje su uhvaćene tik uz obalu danima, nedeljama i mesecima ranije.
Neki su bili ukopani u male, plastične nastambe nalik pećinama koje su se nalazile na dnu njihovih rezervoara – skrivajući se od urlika i urlanja uzbuđenih turista. Drugi su puzali po unutrašnjim zidovima lavaboa, posmatrajući svoje voajere i ignorišući dve ili tri plastične igračke za kupanje koje su lebdele u lenjim krugovima na površini iznad njih.
Slim Šejdi — mlada muška hobotnica — posegnuo je i dodirnuo ruku čoveka koji je nežno prskao površinu, migoljajući prstima ispod, nadajući se da će uspostaviti vezu sa ovim vanzemaljskim oblikom života.
Uprkos pokušajima preduzetnika kao što je Konroj i kompanija kao što je Nueva Pescanova, u Španiji, uspešna komercijalna farma hobotnica još ne postoji. Niko još nije shvatio kako da zatvori životni ciklus hobotnice u komercijalno poželjnoj vrsti – to jest, da se reproduktivne odrasle osobe pare, polažu jaja i imaju potomstvo koje se razvija u reproduktivne odrasle osobe.
Međutim, šansa da će Konrojev ili drugi objekat jednog dana naučiti da uzgajaju hobotnice u zatočeništvu, i dalje brine zagovornike dobrobiti životinja i zaštitu prirode.
„Ovo je luksuzni proizvod“, rekao je Jackuet. „Biće uzgajana da bi se nahranilo prezasićeno tržište koje ima višak novca za kupovinu luksuzne robe. Za mene, farma hobotnica karakteriše ekstremni višak bez etičkog poštovanja prema neljudskom životu.“
2021. godine, istraživači iz Laboratorije za morsku biologiju, u Vudsolu u Masačusetsu, uspešno su zatvorili životni ciklus hobotnice patuljaste zebre.
Iako je to bilo prvo, Robin Kruk, biolog za hobotnice sa Državnog univerziteta u San Francisku, rekla je da se jaja i paralarve hobotnica patuljastih zebra veoma razlikuju od vrsta kojima se komercijalne farme nadaju da će iskoristiti.
„Hobotnice imaju dva malo različita univerzuma reprodukcije“, rekla je ona.
Neki, poput male zebraste hobotnice, proizvode relativno mali broj velikih jaja, „veličine zrna graška“, rekla je ona.
Drugi, poput dnevne hobotnice, ili Octopus cianea, i obične hobotnice, ili Octopus vulgaris, proizvode stotine hiljada veoma malih jaja.
Poželjni su zbog visokog prinosa, rekao je Kruk. Samo što niko nije smislio kako da ove male mladunce dugo održi u životu.
Džojner, biolog sa farme hobotnica Kanaloa, rekao je da objekat pokušava da utvrdi šta jedu mladunci paralarvi, nazvavši to „delić slagalice koji nedostaje“. Oni su uspeli da održe paralarve u životu samo 13 dana nakon izleganja.
„Kada se ovi momci izlegu, oni su veličine pola zrna pirinča. Oni su veoma, veoma mali i veoma su izbirljivi u jelu“, rekla je ona. „Oni zaista vole da jedu samo živu hranu koja je manja nego što jesu. I nažalost, u ovom trenutku, nismo tačno shvatili šta je to.“
Ali to nije jedini problem sa kojim se suočavaju potencijalni farmeri hobotnica.
Hobotnice su asocijalne i „agresivne, tako da stavite dvojicu tih momaka zajedno u tenk i oni će se ubiti“, rekao je Jackuet. „To bi uništilo proizvod.“
Takođe, hobotnicama je potrebna živa hrana kao što su ribe, rakovi i školjke da bi preživele.
„Hbotnice su veoma izbirljive“, rekao je Peter Tse, neurobiolog sa Univerziteta Dartmut koji proučava inteligenciju hobotnice. „Oni zaista žele da jedu samo živa bića koja su sami ubili.
I konačno, tu je pitanje zagađenja. Hobotnice proizvode visok nivo azota i fosfora kao otpad. Ta prljava voda se zatim pumpa nazad u okean „i znate – na osetljivom mestu kao što su Havaji“, rekao je Jackuet, to zaista može doneti štetu.
Ali najproblematičnije je, kažu istraživači, etičko pitanje da li je držanje visoko inteligentnih stvorenja u sterilnim rezervoarima tokom čitavog života prihvatljivo.
Kruk je primetio da u Sjedinjenim Državama ne postoje zakoni koji štite hobotnice i druge glavonošce, kao što su lignje i sipa; savezna vlada ih ne smatra životinjama.
Pre dve godine, tim pravnih naučnika poslao je peticiju Nacionalnim institutima za zdravlje, pozivajući se na klasifikaciju glavonožaca kao životinja. I iako Kanada, Evropska unija, Ujedinjeno Kraljevstvo, Australija i Novi Zeland imaju zakone koji štite hobotnice, oni su i dalje bez zaštite u Sjedinjenim Državama.
„Morate imati mnogo više propisa o tome šta ljudi rade sa svjesnim stvorenjima. Bilo da se radi o istraživanju. Bilo da se radi o proizvodnji hrane. Ili zabavi. Moramo da vodimo mnogo širi razgovor“, rekla je Kathi Hessler, direktorica Animal Inicijativa za pravno obrazovanje na Pravnom fakultetu Univerziteta Džordž Vašington.
Trenutni nedostatak pravne zaštite čini hobotnice, poput onih u Kanaloi, ranjivim na nehumano postupanje i zlostavljanje, rekli su i Hesler i Kruk.
„Vrlo se malo zna o veterinarskom tretmanu za hobotnice“, rekao je Kruk. „Vrlo malo o ublažavanju bolova i uopšte ništa o humanom klanju. Sve ove stvari u kojima smo videli veliki napredak u akvakulturi peraja u poslednjih 20 godina, ništa od toga nije utvrđeno za glavonošce.“
Hobotnice „su složene u ponašanju i žive u veoma složenom okruženju, pa kada razmišljamo o tome koji je pravi način da ih zadržimo u zatočeništvu, njihovo okruženje bi trebalo da ponovi tu složenost“, rekla je ona.
Na fotografijama Kanaloe koje je videla, ona vidi vrlo malo dokaza da se ovim životinjama pruža stimulacija i obogaćivanje koje zahteva njihova inteligencija.
„Meni izgleda kao prava turistička atrakcija“, rekla je ona.
