Klečeći u jutarnjoj hladovini ispod drveta, Osman Arslan kuva čaj iza termoelektrane na ugalj koja se kao zver uzdiže iznad njegovog turskog egejskog sela.
Pošto se upravo vratio sa hodočašća u Meku sa suprugom, sredovečni muškarac se priseća zlatnih dana kada u Somi nije bilo termoelektrane.
Njegove masline su tada bile mnogo zdravije, kaže Arslan dok se dim iz vatre koju je zapalio za čaj meša sa onim što se diže iz dimnjaka biljke.
Pošto je najmanje 300 ljudi poginulo ovde u najgoroj rudarskoj katastrofi u Turskoj 2014. godine, retko ko podržava fabriku Soma.
Ipak, kao i drugi koji podriguju zagađenje širom ogromne zemlje, on je potrošio većinu lokalnog uglja i želi da se proširi u potrazi za još.
To je dovelo do protesta i povremenih pokušaja meštana da fizički blokiraju proširenje.
Seljani i aktivisti za zaštitu životne sredine su u sukobu sa policijom u jugozapadnoj provinciji Mugla otkako je njihova fabrika prošlog meseca počela da seče drveće i maslinjake u potrazi za još uglja.
Obilazak AFP-a pet turskih sela elektrana na ugalj bio je svedok visokih ljudskih troškova oslanjanja na zastareli izvor energije koji veoma zagađuje.
Masline u egejskom gradu Milasu, paradajz i pasulj u jugoistočnoj ravnici Afsin više ne cvetaju, dok su respiratorne bolesti postale najopasniji problem u jugozapadnom Jataganu.
Fabrika Jatagan, jedna od najstarijih u Turskoj, emituje težak miris metana koji prožima vazduh. Vidljivi slojevi prašine pokrivaju drveće i bašte.
Okan Goktas, 44, koji navodnjava polja u kasnim popodnevnim satima, kaže da se njegov otac povukao iz fabrike Iatagan.
„Mnogi seljani u okolini rade tamo“, kaže on.
Državna podrška poljoprivredi gotovo da i ne postoji, tako da ljudi nemaju drugog izbora nego da rade u fabrici, kaže on.
Iako je predsednik Redžep Tajip Erdogan obećao da će Turska dostići neto nultu emisiju do 2053. godine, kritičari dovode u pitanje njegovu posvećenost.
Turska je bila poslednja u grupi od 20 velikih ekonomija koja je ratifikovala Pariski klimatski sporazum, učinivši to tek nakon što je životna sredina postala glavno političko pitanje nakon smrtonosnih požara 2021.
U međuvremenu, elektrane dobijaju formalnu vladinu dozvolu za proširenje.
Fabrike Jenikoj i Kemerkoj pokosile su zemlje na kojima su nekada rasle milas masline koje se izvoze širom sveta.
Seljani kažu da fabrika Jenikoj kupuje poljoprivredna zemljišta po sniženim cenama, kapitalizujući očaj ljudi da dobiju barem deo povratka za zemlju svojih predaka.
Ali biljka Jenikoj izgleda nezasita i traži više šuma i poljoprivrednog zemljišta kojima bi se hranila.
U protekle dve godine, nekoliko zaliva su skoro potpuno progutale nove naslage lignita, primoravajući meštane da migriraju kako bi fabrika opstala.
Drugi se osećaju zarobljeni jer zavise od biljaka za život.
Nail, 63, koji radije nije rekao svoje prezime iz straha od reakcije, rekao je da fabrika u njegovom gradu Karabigi na egejskoj obali zapošljava 600 radnika, uključujući njegovog sina.
Jusuf, koji posmatra lokalnu elektranu sa svog balkona u gradu Afsin u istočnoj provinciji Kahramanmaras, takođe radi u lokalnoj elektrani.
Zaposleni, koji je takođe tražio da se njegovo prezime zadrži, za loše lokalne useve krivi zagađenje fabrike.
Slažu se braća Ali i Jusuf Avči.
Zalivajući svoj otporni kukuruz, kažu da više ne mogu da uzgajaju krhkiji pasulj i paradajz jer biljka pokriva useve crnim pokrivačem prašine sagorelog uglja.
Jusuf Avci, 48, misli da fabrika ne koristi ispravne filtere za vazduh noću, a dva brata su podnela tužbu.
Izgubili su jer su stručnjaci koji su izvršili inspekciju zaključili da nije bilo štete.
