Industrija flaširane vode koja se brzo razvija može potkopati napredak ka ključnom cilju održivog razvoja: bezbedna voda za sve, kaže se u novom izveštaju Ujedinjenih nacija.
Na osnovu analize literature i podataka iz 109 zemalja, u izveštaju se kaže da se za samo pet decenija flaširana voda razvila u „glavni i suštinski samostalan ekonomski sektor“, koji je doživeo rast od 73% od 2010. do 2020. godine. Očekuje se da će prodaja skoro da poraste. udvostručiti do 2030. godine, sa 270 milijardi dolara na 500 milijardi dolara.
Objavljen nekoliko dana pre Svetskog dana voda (22. mart), izveštaj kanadskog Instituta za vodu, životnu sredinu i zdravlje Univerziteta UN-a zaključuje da neograničeno širenje industrije flaširane vode „nije strateški usklađeno sa ciljem da se obezbedi univerzalna pristup pijaćoj vodi ili barem usporava globalni napredak u ovom pogledu, ometajući razvojne napore i preusmeravajući pažnju na manje pouzdanu i manje pristupačnu opciju za mnoge, dok ostaje visoko profitabilna za proizvođače.“
Kaveh Madani, novi direktor UNU-INVEH-a, kaže: „Porast potrošnje flaširane vode odražava decenije ograničenog napretka i mnogih kvarova javnih sistema vodosnabdevanja.“
Kada su 2015. usaglašeni ciljevi održivog razvoja, primećuje on, stručnjaci na drugim mestima procenili su da je potrebno godišnje ulaganje od 114 milijardi američkih dolara od 2015. do 2030. da bi se postigao ključni cilj: univerzalna bezbedna voda za piće.
Izveštaj kaže da bi obezbeđivanje bezbedne vode za otprilike 2 milijarde ljudi bez nje zahtevalo godišnju investiciju od manje od polovine od 270 milijardi američkih dolara koje se sada troše svake godine na flaširanu vodu.
„Ovo ukazuje na globalni slučaj ekstremne društvene nepravde, pri čemu milijarde ljudi širom sveta nemaju pristup pouzdanim uslugama vode, dok drugi uživaju u luksuzu vode.
Studija citira ankete koje pokazuju da se flaširana voda na globalnom severu često doživljava kao zdraviji i ukusniji proizvod od vode iz slavine – više kao luksuzno dobro nego kao potreba. Na globalnom jugu, prodaja je vođena nedostatkom ili odsustvom pouzdanih javnih vodosnabdevanja i ograničenja infrastrukture za isporuku vode usled brze urbanizacije.
U zemljama sa srednjim i niskim prihodima, potrošnja flaširane vode povezana je sa lošim kvalitetom vode iz slavine i često nepouzdanim javnim sistemima vodosnabdevanja—problemi koji su često uzrokovani korupcijom i hroničnim nedovoljnim ulaganjem u infrastrukturu vodovodne mreže.
Korporacije za piće su vešte da plasiraju flaširanu vodu kao bezbednu alternativu vodi iz slavine tako što skreću pažnju na izolovane kvarove na javnom vodovodnom sistemu, kaže istraživač UNU-INVEH-a i glavni autor Zeineb Bouhlel, dodajući da „čak i ako u određenim zemljama voda iz cevi postoji ili može biti dobrog kvaliteta, vraćanje poverenja javnosti u vodu iz slavine će verovatno zahtevati značajne marketinške i zagovaračke napore.“
Dr Bouhlel napominje da su izvor flaširane vode (opštinski sistem, površina itd.) korišćeni procesi tretmana (npr. hlorisanje, ultraljubičasta dezinfekcija, ozonizacija, reverzna osmoza), uslovi skladištenja (trajanje, izlaganje svetlosti, temperatura) i pakovanje (plastika, staklo), svi potencijalno mogu da promene kvalitet vode. Ovo može biti neorgansko (npr. teški metali, pH, zamućenost itd.), organsko (benzen, pesticidi, mikroplastika, itd.) i mikrobiološko (patogene bakterije, virusi, gljivice i parazitske protozoe).
Prema izveštaju, „mineralni sastav flaširane vode može značajno da varira između različitih brendova, unutar istog brenda u različitim zemljama, pa čak i između različitih boca iste serije“.
U izveštaju su navedeni primeri iz preko 40 zemalja u svim svetskim regionima kontaminacije stotina brendova flaširane vode i svih vrsta flaširanih voda.
„Ovaj pregled predstavlja jak dokaz protiv pogrešne percepcije da je flaširana voda nesumnjivo bezbedan izvor vode za piće“, kaže dr Bouhlel.
Koautor Vladimir Smakhtin, bivši direktor UNU-INVEH, naglašava nalaz izveštaja da „flaširana voda generalno nije ni približno tako dobro regulisana i da se ređe testira i ima manje parametara. Strogi standardi kvaliteta vode za vodu iz slavine retko se primenjuju na flaširanu vodu, a čak i ako se takve analize sprovode, rezultati retko dospeju u javnost“.
Proizvođači flaširane vode su, kaže on, u velikoj meri izbegavali kontrolu koju vlade nameću javnim vodovodnim preduzećima, a usred brzog rasta tržišta, „verovatno je važnije nego ikad ojačati zakonodavstvo koje reguliše industriju u celini, a posebno njene standarde kvaliteta vode .“
Što se tiče uticaja industrije na životnu sredinu, u izveštaju se kaže da postoji „malo dostupnih podataka o količinama izvađene vode, uglavnom zbog nedostatka transparentnosti i pravnog osnova koji bi primorao kompanije za flaširanje da javno obelodane te informacije i procene posledice po životnu sredinu“.
„Lokalni uticaji na vodne resurse mogu biti značajni“, kaže se u izveštaju.
U SAD, na primer, Nestle Vaters izvlači 3 miliona litara dnevno iz Florida Springsa; u Francuskoj, Danone izvlači do 10 miliona litara dnevno iz Evian-les-Bainsa u francuskim Alpima; a u Kini, Hangzhou Vahaha Group izvlači do 12 miliona litara dnevno iz izvora planine Changbai.
Što se tiče zagađenja plastikom, istraživači navode procene da je industrija proizvela oko 600 milijardi plastičnih boca i kontejnera 2021. godine, što se pretvara u oko 25 miliona tona PET otpada – većina nije reciklirana i namenjena za deponije – masa plastike jednaka težine 625.000 kamiona od 40 tona, dovoljno da formiraju liniju od branika do branika od Njujorka do Bangkoka.
Prema izveštaju, sektor flaširane vode koristio je 35% PET boca proizvedenih na globalnom nivou u 2019. godini; 85% završi na deponijama ili neregulisanom otpadu.
