Nova studija Centra za istraživanje nasilja nad oružjem u Nju Džersiju u Rutgersu procenjuje stepen do kojeg se vlasnici vatrenog oružja u svakoj državi razlikuju jedni od drugih u pogledu posedovanja, izloženosti i upotrebe vatrenog oružja.
Držanje vatrenog oružja u kući naglo povećava rizik od povreda i smrti. Prethodna istraživanja koja su imala za cilj karakterizaciju posedovanja, skladištenja i nošenja vatrenog oružja fokusirala su se na nacionalne uzorke, što ograničava kolektivno razumevanje da li se i kako zajednice koje poseduju vatreno oružje u Sjedinjenim Državama razlikuju jedna od druge.
„Amerikanci imaju ustavno pravo da poseduju vatreno oružje, ali pojedinci u različitim državama koriste to pravo i koriste svoje vatreno oružje veoma različito jedni od drugih u zavisnosti od zajednice u kojoj se nalaze“, rekao je Majkl Anestis, izvršni direktor Centra za istraživanje nasilja nad oružjem u Nju Džersiju. i glavni autor studije koja se pojavljuje u časopisu Prevencija povreda. „Zbog ovoga, rizik od povreda i smrti vatrenim oružjem uveliko varira od države do države.
Anestis je rekao da su većina ranijih studija o ovoj temi prikupila uzorke koji nisu reprezentativni za populaciju i one koji su koristili optimalne uzorke pre nedavnog porasta prodaje vatrenog oružja bez presedana, što postavlja pitanja o njihovoj relevantnosti za sadašnji trenutak.
Istraživači iz Rutgersa su anketirali reprezentativni uzorak odraslih koji govore engleski iz pet država: Nju Džersi, Minesota, Misisipi, Kolorado i Teksas. Ove države su izabrane jer se u velikoj meri razlikuju jedna od druge geografski, politički i kulturno i imaju veoma različite politike vatrenog oružja i stope nasilja vatrenim oružjem.
Istraživači su otkrili da se države oštro razlikuju u pogledu posedovanja vatrenog oružja, pri čemu je Misisipi prijavio najveći procenat (45,6 odsto), a Nju Džersi najmanji (13,2 odsto). Stanovnici Nju Džersija su imali manje šanse da odrastaju u domovima sa vatrenim oružjem (18 odsto), dok su ostale države premašile 40 odsto i Misisipi sa 53,2 odsto.
Što se tiče upotrebe vatrenog oružja, vlasnici vatrenog oružja iz Misisipija i Teksasa istakli su se kao opasnije ponašanje. Na primer, vlasnici vatrenog oružja u Misisipiju i Teksasu češće čuvaju vatreno oružje napunjeno i nose van kuće nego drugi vlasnici vatrenog oružja. Takođe, vlasnici vatrenog oružja iz Misisipija češće od drugih čuvaju svoje vatreno oružje neskriveno u vozilima.
Važno je napomenuti da su propisi o vatrenom oružju u ovim državama posebno blaži. Nasuprot tome, u Nju Džersiju, gde su propisi o vatrenom oružju posebno strogi, vlasnici vatrenog oružja češće koriste sefove za oružje. Naročito, vlasnici vatrenog oružja u Minesoti istakli su se po tome što je manja verovatnoća da poseduju pištolje, a veća je verovatnoća da poseduju puške i sačmarice. Vlasnici vatrenog oružja u Minesoti bili su jedina grupa koja je prijavila da je lov najčešći primarni razlog za posedovanje vatrenog oružja, a sve druge države navode bezbednost kod kuće kao primarni razlog.
S obzirom na to da su prethodna istraživanja pokazala da nesigurno skladištenje vatrenog oružja povećava rizik od povreda i smrti vatrenim oružjem i da je nedavno popuštanje ograničenja na skriveno nošenje rezultiralo naknadnim porastom fatalnih i nefatalnih nasilnih zločina, ovi nalazi naglašavaju da politike koje postoje u bilo kojoj državi mogu imaju duboke efekte na ponašanje stanovnika i bezbednost zajednica u tim državama, rekao je Anestis.
„Odluka da se u dom donese vatreno oružje je lična i različite porodice se osećaju prijatno sa različitim nivoima i vrstama rizika“, rekao je on. „Međutim, ono što me zabrinjava je to što se čini da neke države podstiču situacije u kojima se njihovi stanovnici koji poseduju vatreno oružje osećaju primorani da koriste svoje vatreno oružje nebezbedno – čuvaju ga neobezbeđeno u svojim domovima ili vozilima i često ga nose van svojih domova – i možda nesvesni rizika povezanih sa tim ponašanjem.
Anestis je dodao: „U zemlji sa ogromnom stopom povreda i smrti vatrenim oružjem, naši kreatori politike i lideri imaju obavezu da osiguraju da vlasnici vatrenog oružja budu ovlašćeni za tačne informacije o riziku i da su zajednice zaštićene politikama koje neguju bezbednost. Otuđenje vatrenog oružja vlasnici nisu rešenje, ali ni dozvoliti politici da opravda ugrožavanje porodica nije rešenje“.
