Francuska se ponovo nalazi u zahvatu političke krize. Nakon junske penzione reforme, koja je naterala više od milion ljudi da izađe na ulice, okvirni zakon o imigraciji predsednika Emanuela Makrona usvojen je u utorak 19. decembra. usklađenost zakonodavstva sa ustavom zemlje, što bi moglo dovesti do poništavanja nekih od njegovih mera.
Izglasan kroz nacionalnu skupštinu uz podršku krajnje desnice i konzervativaca, zakon zateže šrafove na pravima stranaca i francuskih državljana migrantskog porekla u neviđenom broju oblasti. Među najamblematičnijim merama je kraj svetog principa Jus soli, prema kojem svako dete rođeno na francuskom tlu dobija francusko državljanstvo bez obzira na poreklo njegovih roditelja.
Umesto toga, dete će sada moći da koristi prava iz državljanstva do svog 18. rođendana, nakon čega će morati zvanično da pokažu svoju volju da postane Francuz. Socijalna davanja takođe sada zavise od petogodišnjeg boravka u zemlji, dok migranti bez dokumenata mogu izgubiti besplatan prevoz i automatske boravišne dozvole kada rade u sektorima sa niskim platama i nedovoljno osoblja.
Prema poslednjem tekstu, lokalni župani bi imali diskreciono pravo da li da daju dozvole ili ne.
Poslednji potez usledio je tri godine nakon što je pandemija COVID-a otkrila značaj radnika imigranata u „kritičnim sektorima“, uključujući zdravstvo, transport i poljoprivredu.
Nakon predloga zakona, naše najnovije istraživanje nam pomaže da razmislimo o razlozima koji stoje iza broja imigranata u takvim sektorima. Prema studiji (CEPII), istraživačkog centra fokusiranog na svetsku ekonomiju, radnici imigranti u Francuskoj su u velikoj meri zastupljeni među čistačima i kućnim pomoćnicima, ali i bolničkim lekarima.
Ali Francuska teško da je izuzetak. Godinu dana pre početka krize COVID-a, radnici rođeni u inostranstvu, a posebno imigranti koji nisu iz EU, imali su proporcionalno veće šanse da rade u kritičnim sektorima nego radnici rođeni u zemlji u većini zemalja EU.
Naše istraživanje je počelo poređenjem verovatnoće da će domaći radnici i radnici imigranti biti zaposleni u ključnim sektorima, uzimajući u obzir niz karakteristika kao što su starost, pol, profesionalno iskustvo, nivo obrazovanja i bračni status. Mogu li ovi faktori objasniti uočene razlike?
Naši rezultati pokazuju da su, za ekvivalentan profil, dispariteti između imigranata i starosedelaca još uvek u velikoj meri vidljivi. U skoro dve trećine zemalja EU, verovatnoća rada u ključnim sektorima veća je za imigrante nego za starosedeoce. Ovo se posebno odnosi na Italiju, Ujedinjeno Kraljevstvo (uključeno u našu studiju zajedno sa Švajcarskom i Norveškom) i nordijske zemlje. Ova verovatnoća je 5% veća za imigrantskog radnika u Francuskoj, a raste na 12% u Švedskoj. Izuzetak je Luksemburg, gde je razlika negativna.
Kada pogledamo niskokvalifikovane poslove u ključnim sektorima (kako ih je definisao OECD), jaz je još izraženiji. Imigranti su, na primer, previše zastupljeni u sektoru čišćenja u tri četvrtine ispitanih zemalja. U drugim ključnim sektorima kao što su transport ili zdravstvo, razlika je manje izražena, ali imigranti su i dalje previše zastupljeni u polovini anketiranih zemalja, posebno u Velikoj Britaniji, Danskoj, Nemačkoj, Italiji i Švedskoj.
Ako individualne karakteristike nisu dovoljne da objasne ovu preveliku zastupljenost, koji su onda razlozi koji dovode imigrante da imaju niskokvalifikovane poslove u ključnim sektorima? Jedno moguće objašnjenje leži u strukturnom nedostatku imigranata na tržištu rada zbog institucionalnih, jezičkih, pravnih ili diskriminatornih prepreka na koje mogu naići.
Naša studija stoga analizira način na koji preterana zastupljenost radnika rođenih u inostranstvu evoluira kao funkcija karakteristika specifičnih za imigrante i koje će verovatno uticati na njihovu ekonomsku integraciju.
S jedne strane, starost u kojoj su radnici rođeni u inostranstvu emigrirali je u velikoj meri povezana sa njihovom stopom zaposlenosti. Imigranti koji emigriraju u mlađem uzrastu u svoju zemlju domaćina imaju koristi uglavnom od komparativne prednosti u učenju jezika zemlje domaćina i kulturnog i obrazovnog porekla koji bolje odgovara njihovoj integraciji na tržište rada.
Sa izuzetkom Danske, Švedske i Ujedinjenog Kraljevstva, naši rezultati pokazuju da prezastupljenost imigranata u bitnim sektorima stoga utiče isključivo na imigrante koji su emigrirali u zemlju domaćina nakon 15. godine.
Takođe znamo da obrazovanje i profesionalno iskustvo stečeno u inostranstvu ostaju manje cenjeni od onih stečenih u zemlji domaćinu. Imigranti koji su obučeni u inostranstvu imaju veće šanse da se nađu nezaposleni ili na poslovima za koje su prekvalifikovani nego imigranti sa kvalifikacijama stečenim u zemlji domaćina.
Za ekvivalentni profil, ne postoji razlika između radnika rođenih u inostranstvu sa kvalifikacijama stečenim u Belgiji, Francuskoj, Španiji, Austriji i Švajcarskoj u poređenju sa radnicima rođenim u ovim zemljama, za razliku od njihovih kolega sa stranim kvalifikacijama. Potonji će mnogo verovatnije raditi u bitnim sektorima.
Konačno, u EU, imigranti iz drugih zemalja članica EU zauzimaju poslove na tržištu rada koji su prilično slični onima domorodaca za isti profil, dok su izgledi za zapošljavanje imigranata koji nisu iz EU izgleda znatno manji. Ovo je posebno zbog rasne i etničke diskriminacije koju trpe.
Čini se da je mesto rođenja isto toliko važno kao i mesto diplomiranja: verovatnoća da imigrant rođen u zemlji EU radi u ključnom sektoru identična je onoj za poreklom iz Belgije, Španije, Irske i Norveške. U Velikoj Britaniji, Švedskoj, Danskoj i Nemačkoj, ona je veća, ali i dalje znatno niža od one kod imigranata koji nisu iz EU.
Dodatne analize podržavaju hipotezu da je prevelika zastupljenost imigranata u ključnim sektorima posledica njihovog nepovoljnijeg položaja na tržištu rada.
Ova prezastupljenost je verovatnije uočena u zemljama u kojima se ključni sektori razlikuju od ostatka nacionalne privrede po većoj potražnji za radnom snagom, značajnim brojem zaposlenih sa skraćenim radnim vremenom, aktivnim traženjem posla, visokim stepenom prekvalifikacija i nizak profesionalni status. Procenat zaposlenih koji zarađuju manje od medijane raspodele prihoda je posebno visok.
Imajući u vidu zamke koje smo identifikovali, a koje kažnjavaju i zemlje domaćine, koje se lišavaju stvarnih veština imigranata prisutnih na svojoj teritoriji, i same radnike imigrante, legalizacija inostranih radnika na crno predviđena je u prvom nacrtu vladinog zakona. imao male šanse da promeni situaciju.
Suprotno tome, otvaranje statusa državnog službenika za neevropljane — kao što je predložio kolektiv državnih službenika Le Sens du service public — moglo bi, na primer, poboljšati profesionalnu mobilnost radnika van EU i njihovu integraciju u tržište rada, uz ekonomsku korist za sve zainteresovane.
