Napredak u učenju dece značajno je usporen tokom pandemije, što je otprilike jednako gubitku od oko 35% tipičnog učenja u školskoj godini, prema novoj studiji.
Analiza je zasnovana na 42 studije objavljene između marta 2020. i avgusta 2022. iz 15 različitih zemalja sa visokim i srednjim prihodima (iako je većina podataka bila iz SAD, UK i Holandije).
Istraživači su otkrili da su deficiti u učenju veći u matematici nego u čitanju. Pojavili su se u ranoj fazi pandemije i ostali su stabilni, niti su se vremenom pogoršavali (kao što su se neki plašili) niti se značajno poboljšavali.
Dakle, izgleda da su inicijative usmerene na ograničavanje negativnih efekata zatvaranja škola, kao što su onlajn resursi za učenje kod kuće, bile uspešne u stabilizaciji početnog uticaja poremećaja na formalno obrazovanje dece.
U isto vreme, čini se da još uvek nismo pronašli načine da podržimo decu da dostignu nivoe postignuća koje bismo očekivali u normalnim okolnostima. A ovo posebno važi za decu iz porodica sa nižim primanjima.
Ova studija potvrđuje zabrinutost koju su ranije tokom pandemije izrazile dobrotvorne organizacije poput Sutton Trust-a da će se socioekonomske nejednakosti u napretku učenja povećati. Na primer, prelazak na onlajn učenje tokom zatvaranja škola stvorio je dodatne prepreke za neku decu, gde dostupnost računara i pristupa internetu nije bila jednostavna, ili čak nemoguća.
Analiza Instituta za obrazovnu politiku iz 2017. godine pokazala je da je u to vreme Velikoj Britaniji trebalo 50 godina da zatvori jaz u postignućima između učenika iz nepovoljnijeg porekla i njihovih bogatijih vršnjaka.
Nacionalna fondacija za obrazovna istraživanja, dobrotvorna organizacija koja se bavi istraživanjem obrazovanja i usluga za decu, procenila je da je efekat siromaštva na učenje dece pre pandemije bio najmanje dvostruko veći od uticaja poremećaja COVID-a na obrazovanje.
Međutim, sada se čini jasnim da se jaz dodatno proširio i da će verovatno trebati još duže da se zatvori.
Ali da li je ovo pravi način razmišljanja o izazovima sa kojima se suočavaju školarci i njihovi nastavnici? Fokus na „izgubljenom učenju“ i benčmarking postignuća dece do nivoa učinka pre pandemije zanemaruje neprijatnu istinu.
Mnoga deca su suštinski pogođena pandemijom na druge načine koji će uticati na njihovu sposobnost da uspešno uče, a na koje se ne mora nužno obratiti naglasak na učenju „nadoknaditi“.
Na primer, u novembru 2022. objavili smo belu knjigu o efektima koje je pandemija imala na pozitivnost, motivaciju za učenje, otpornost i samoefikasnost među decom u ključnoj fazi 2 (3-6 godina).
Samoefikasnost se odnosi na verovanje osobe da je sposobna da bude uspešna u zadacima ili ciljevima koje sebi postavi. Postoje značajni dokazi koji povezuju samoefikasnost sa akademskim postignućem.
Otkrili smo da, iako su sve četiri ove oblasti bile u određenoj meri negativno pogođene, to je bio osećaj samoefikasnosti koji je bio najjače pogođen. I iako su sve oblasti pokazale male znake oporavka, samoefikasnost je i dalje posebno niska.
Za decu u našem istraživanju, samoefikasnost se odnosila na verovanje da mogu biti uspešni ne samo u zadacima učenja, već iu smislu upravljanja svojim emocijama u školi i njihovim odnosima sa drugima u učionici. Smanjenje samoefikasnosti u školi bilo je očigledno bez obzira na socioekonomski status.
Pa zašto je samoefikasnost učenika mogla da pretrpi posledica pandemije? Prema psihologu Albertu Banduri, postoje različiti načini na koje gradimo svoj osećaj samoefikasnosti. Jedan je kroz direktno iskustvo uspeha u okruženju koje ovo može olakšati. To je ono što škole mogu da urade—oni upravljaju zadacima učenja kako bi deci pružili iskustvo uspeha.
Drugi način na koji se gradi samoefikasnost je putem društvenog poređenja; gledajući kako su drugi poput nas uspešni. Ovo povećava naš osećaj da i mi možemo uspeti. Društvena izolacija sa kojom su se deca suočavala tokom izolacije ograničila je njihovu sposobnost da vide drugu decu poput njih kako se bave učenjem i odnose se na njihova dostignuća.
Konačno, važan put ka samoefikasnosti je druženje sa drugima koji mogu da preformulišu sve negativne reakcije koje bismo mogli da naučimo, kao što su neuspeh ili anksioznost (na primer, gledanje na živce kao pozitivno i osećanje uzbuđenja zbog novog izazova, a ne zbog straha ). Kontakt sa nastavnicima je važan u pomaganju deci da preformulišu svoja osećanja na ove načine.
Iako je važno prepoznati i dokumentovati akademski danak koji je pandemija uzela na učenje dece, jedan od razloga zašto su naši pokušaji da ispravimo stvari bili neuspešni može biti taj što ne uspevamo da uzmemo u obzir šire psihološke efekte koje su naša deca iskusila. .
Ako želimo da vidimo da deca uspevaju, umesto da razgovaramo o „gubitku u učenju“ i „zaostajanju“, moramo da usmerimo neke od naših napora na to da ih naučimo da mogu da imaju poverenja u svoje sposobnosti.
Nastavnici, ali i roditelji, mogu učiniti mnogo da ponovo izgrade dobrobit i motivaciju dece za učenje tako što će se baviti njihovim osnovnim psihološkim potrebama. Ovo može uključivati da im se omogući određena kontrola nad onim što rade (autonomija), uspostavljanje okruženja za negovanje sa kojim dete oseća povezanost (srodstvo) i omogućavanje im da dožive uspeh (kompetentnost), možda diverzifikacijom metoda procene.
