Skoro 13.000 australijske dece uzrasta od 10 do 17 godina zatražilo je pomoć samo od specijalizovanih službi za beskućnike prošle godine. Mnogi od ovih mladih ljudi će izbeći nasilje u porodici i potom biti ugroženi od strane nasilnih partnera.
Naše istraživanje se direktno bavi ovim emocionalno teškim terenom, razgovarajući sa tinejdžerima koji doživljavaju nasilje od intimnog partnera i decom mlađom od 18 godina koja doživljavaju beskućništvo i nisu u pratnji roditelja ili staratelja.
Deca i mladi ljudi su nam govorili da nemaju gde bezbedno da žive, da se osećaju nevidljivi za vladu i da su povređeni. Njihove priče pokazuju da australijski sistem usluga adolescenata zastrašujuće nije u skladu sa njihovim potrebama.
Australijska studija maltretiranja dece objavila je ovogodišnje rezultate anketiranja 8.500 Australijanaca starijih od 16 godina. Utvrđeno je da je 28,5% iskusilo seksualno zlostavljanje, 30,9% emocionalno zlostavljanje, 32,0% fizičko zlostavljanje i 39,6% izloženost nasilju u porodici.
Za decu i mlade beskućnike bez pratnje izloženost nasilju u porodici je još veća. Australijsko istraživanje pokazuje da 90% dece i mladih beskućnika svedoči porodičnom nasilju kod kuće, a više od polovine napušta dom kako bi pobeglo od nasilja u porodici ili roditelja ili staratelja. Oko 15% napusti kuću više od 10 puta zbog nasilja.
Bežanje od nasilja u porodici je česta preteča beskućništva dece bez pratnje.
Kao deo istraživanja beskućništva dece bez pratnje i mentalnog zdravlja na Tasmaniji, Vivijana, stara 17 godina, ispričala je zajedničku priču. Izbegla je porodično nasilje samo da bi iskusila nasilne i nasilne veze i cikluse beskućništva:
„Mama me je izbacila iz kuće zbog para školskih cipela […] bila je veoma nasilna, veoma agresivna […] njen partner […] je na kraju bio prilično agresivan i nasilan […] Tako da sam se preselio kod [svog dečka] porodica, a onda su se stvari dogodile sa mnom i tim tipom godinu dana kasnije […] I tako sam na kraju na kratko ostao beskućnik.“
Deca beskućnici i mladi koji nemaju pouzdanog roditelja ili staratelja su veoma ugroženi. Ozbiljnost nasilja u narednim vezama na koje se mogu osloniti je ekstremna. Elise je imala 13 godina kada je upoznala Davida, koji je bio tri godine stariji. Tokom njihove devetogodišnje veze, njen život je više puta bio ugrožen:
„Zabio me je u zid, zgrabio me za vrat, ugušio […] Sećam se da je podigao kauč i razbio ga kroz zid […] Razbio je celo mesto, nastavio, rekao mi je, ‘Ti želim da odem jer ću se vratiti, jebeno ću te upucati.“
Lili je imala 14 godina kada je upoznala Jasea, koji je bio tri godine stariji. To što je bila beskućnica i grubo spavala je značilo da nije mogla da izbegne njegovo nasilje i zlostavljanje:
„Ne mogu ni da se setim koliko sam crnih očiju imao od njega […] Imam ožiljak tamo […] gde mi je posekao ruku nožem, pokušavajući da me ubije. I nisam mogao ništa da uradim Bio sam beskućnik, pa nisam mogao da pobegnem od njega, jer je jednostavno znao gde ću biti.“
Deca i mladi ljudi koji doživljavaju beskućništvo i ponovljene cikluse nasilja govore o upornoj samoubistvu, mentalnim bolestima, abortusu, pobačaju i upotrebi supstanci kao uobičajenim karakteristikama svog života.
Nedostatak podržanih opcija smeštaja za tinejdžere stavlja devojke u veoma ranjive položaje. Ne mogu da pristupe sigurnim prostorima, postaju zarobljeni u nasilnim i zlostavljačkim odnosima.
Izneveravaju ih sistemi koji ne prepoznaju na adekvatan način i ne angažuju se sa specifičnim porodičnim nasiljem i beskućništvom kod dece i mladih. Deca i mladi ljudi opisuju pristup uslugama podrške koje opasno pogrešno tumače rizike sa kojima se susreću.
Kejti je opisala sistemski neuspeh sa kojim se suočila sa 15 godina.
„Pokušao sam da dobijem Centrelink [beneficije] i oni su me odbili i rekao sam im svoju situaciju. Rekao sam, ‘Pa, ja nemam porodicu, nemam novca. U opasnosti sam da ostanem beskućnik’ i sve što su dali ja sam bio broj dečje linije za pomoć […] Sistem me je zapravo izneverio, i jedina stvar koju su mogli da urade za mene da dobijem novac je da nateraju Toma [njenog partnera koji zlostavlja] da zatraži porodične poreske beneficije.“
Vivijana — koja je izbegla seksualno zlostavljanje kod kuće — opisala je kako oseća da su njeni stalni rizici propušteni u savetovanju i terapiji namenjenoj deci u školskim i državnim službama za mentalno zdravlje dece i adolescenata.
„Nisu nam zapravo davali kao, pretpostavljam, rešenja za odrasle za probleme odraslih koje smo zaista imali, iako ih nismo trebali imati, bili smo samo deca. I seli smo da gledamo Lego video snimke o tome kako da se nosimo sa depresijom i sličnim stvarima. I mislio sam da mi ovo neće ništa učiniti.“
Neusklađenost između realnosti života dece i dostupnosti sistema i usluga za njihovu podršku je ogromna. Napori dece da se uklone od štete mogu se okarakterisati preopterećenim sistemima kao dokazom njihove „nezavisnosti“.
Ono što im je potrebno su samostalni odgovori koji se bave krajnjim granicama njihovih potreba. Ipak, ni nacionalna politika beskućništva ni politika nasilja u porodici tek treba da priznaju vezu nasilja u porodici i beskućništva u životima dece i mladih.
Državne i savezne vlade mogu početi da popravljaju pukotine u sistemu tako što će se pobrinuti da sve agencije budu odgovorne za očuvanje prava dece navedenih u konvenciji Ujedinjenih nacija — posebno onih bez porodice na koje se mogu osloniti.
U Viktoriji i Tasmaniji su u toku pozitivni pomaci u razbijanju silosa zaštite dece i ponovnoj izgradnji sistema usluga za decu i adolescente sa prevencijom i ranom intervencijom u njihovoj srži.
Zajednički, integrisani odgovor koji prepoznaje složenost i realnost života dece i mladih, uključujući njihov nezavisni stambeni, zdravstvene i bezbednosne potrebe, je od ključnog značaja. To će se dogoditi tek kada odrastemo i priznamo da i deca imaju probleme sa odraslima.
