Majke—i ne-majke. Naš jezik stvara laž da je biti sa detetom norma. Izrazi poput „bez dece” čvrsto stavljaju osobu bez deteta kao onu kojoj nedostaje. Žene koje odluče da nemaju decu, naše društvene i kulturne norme označavaju kao autsajderke.
I očekivanje nije samo da će žene biti majke – već i da će biti prava vrsta majke.
Žene obično traže savršeno vreme za trudnoću, odlažući odluke o trudnoći. Ovo može izgledati kao autonomija, ali je često posledica ogromne rodne nejednakosti koja još uvek postoji u našem društvu. Ženama nedostaje privilegija i podrška da imaju decu u „nezgodnim“ vremenima.
To je zato što bez obzira u šta želimo da verujemo, žene nemaju isti status kao muškarci. Oni nose više mentalnog i emocionalnog rada kod kuće, radeći duže od muškaraca koji su očevi.
I iako je u Velikoj Britaniji došlo do značajnog porasta broja samohranih roditelja, još uvek postoje mnoge prepreke – društvene i praktične – za odlazak sam. Kao što je pesnikinja i esejistkinja Adrijen Rič napisala u svom delu Rođena žena:
„Žena bez dece“ i „majka“ su lažni polaritet, koji je služio institucijama i materinstva i heteroseksualnosti“.
Idealizacija majčinstva podriva sve žene, bez obzira na njihove sopstvene izbore, kao što pišem u svojoj knjizi (M)otherhood: O izborima biti žena.
Razlozi zbog kojih ljudi ne žele da imaju decu mogu biti kulturno, socijalno, ekološki i finansijski motivisani. To mogu biti individualni izbori – ili ljudi mogu biti oslobođeni dece po izboru.
I dalje se pitam da li su, čak i u ovoj eri slobode i izbora bez presedana, žene zaista slobodne da razumeju sopstvene reproduktivne mogućnosti ili imaju autonomiju da oblikuju ove odluke.
Često se razgovori o rođenju deteta oblikuju u smislu žaljenja. Šta ako požalite i bude prekasno? Šta ako se predomislite i bude prekasno?
Studije o žaljenju zbog dece fokusiraju se na majke. Ne smatra se neobičnim da čovek ne želi decu, da bude bez dece. Izbor žena za plodnost se stalno ispituje, dok ne razgovaramo često o biološkim satovima za muškarce.
Istraživači sa Državnog univerziteta u Mičigenu su 2023. otkrili da jedna od pet odraslih osoba u državi, ili oko 1,7 miliona ljudi, ne želi da ima decu. Ovo je praćeno drugom studijom, objavljenom kasnije 2023. godine, koja se dublje bavila ljudima koji su po izboru oslobođeni dece. Ispostavilo se da su prilično zadovoljni svojim odlukama.
S druge strane, studije su pokazale da je veća verovatnoća da će ljudi koji imaju decu požaliti zbog ovog izbora. U 2021, istraživanje IouGov-a na preko 1.200 britanskih roditelja pokazalo je da 8% kaže da trenutno žali što ima decu. A studija IouGov-a iz 2016. u Nemačkoj od preko 2.000 ljudi otkrila je da je 19% majki i 20% očeva reklo da ako mogu ponovo da odluče, ne bi želeli da imaju decu.
Možda postoji mnogo razloga za ovo žaljenje, ali nedostatak mogućnosti za brigu o deci i nedostatak podrške će verovatno biti značajni. Nemamo više sela. Trudimo se da sve to uradimo sami, sami.
Stalno se pitam zašto društvo još uvek vrši toliki pritisak na ljude, posebno na žene, da imaju decu – zašto im govori da im je primarni, najvažniji cilj u životu da budu majka, ali ih onda brzo etiketira kao lošu majku, nepažljivu majka, zanemarena majka.
Pokret za reproduktivnu pravdu ima za cilj da ovo promeni. Njime se potvrđuje ljudsko pravo da zadržimo ličnu telesnu autonomiju, da imamo decu ili nemamo decu i da roditelje decu koju imamo u sigurnim zajednicama. Fokusira se na marginalizovane zajednice, one koje su najviše oštećene zbog barijera u reproduktivnom zdravlju i one koje su takođe najviše izložene riziku od seksualnog i reproduktivnog nasilja.
Reproduktivne nejednakosti pogađaju i one čiji su životi izvan binarnog okvira. Ne možemo razgovarati o autonomiji bez razmatranja intersekcionalnih aspekata njenih efekata na trans, nebinarne ljude, ljude koji nisu u skladu sa polovima.
Izbor ponekad može biti iluzija. Iako možemo da verujemo da smo savršeno autonomni i slobodni da donosimo odluke po svojoj volji, nikada nismo slobodni od našeg društvenog i kulturnog konteksta.
