Kina je ove nedelje objavila svoj prvi pad nacionalnog stanovništva od 1961. godine, pri čemu je ukupan broj ljudi u zemlji opao za oko 865.000.
Takav pad je dugo čekao, posebno zbog nasleđa politike jednog deteta koja je počela 1978. godine i kontinuiranog ekonomskog razvoja zemlje. Ove godine Indija će postati najmnogoljudnija zemlja na svetu, oduzimajući Pekingu važan psihološki marker. Ali koliko je zaista važan predstojeći pad stanovništva u Kini? I da li će to uticati na kinesku borbu protiv SAD za geopolitički uticaj? Odgovor je: ne pod uslovom da može uspešno da transformiše svoju ekonomiju i preduzme prave korake. Na kraju krajeva, ovaj pad se ne dešava u vakuumu.
Niže stope fertiliteta su proizvod modernosti, promene u načinu života i funkcionisanja čovečanstva i odraz naših ekonomskih života. Pre nekog vremena, porodice su bile veće jer je život bio drugačiji. Žene obično nisu bile deo radne snage, a više dece je obično značilo više ruku za pomoć porodici, posebno za farmere u poljoprivrednim zajednicama. U takvom svetu roditelji nisu morali da plaćaju da bi se deca školovala na fakultetu. Umesto toga, radni vek za mnoge je počeo u tinejdžerskim godinama. Ovo, u kombinaciji sa većim naglaskom na religiji i manje kontrole rađanja, značilo je da ljudi generalno imaju više dece.
U modernoj eri, međutim, ne samo da se veliki broj dece više ne smatra ekonomskom potrebom, već se sada posmatra i kao ekonomski teret. To je dovelo do manjih porodica. Većina parova sada oboje radi, a svako dete u porodici nosi finansijski trošak i obavezu. U razvijenim zemljama deca više ne počinju da rade u ranom dobu, već obično pohađaju fakultet, što zahteva ulaganja i podršku roditelja. Kada dođu do punoletstva i počnu da rade, oni više ne doprinose porodičnoj zajednici, već postaju pojedinci koji zarađuju za sebe.
To su promene koje se osećaju u celom svetu, a Kina, koja se brzo transformisala iz seljačkog agrarnog društva u industrijalizovano urbano društvo, nije izuzetak. Ovo je izazvalo dramatičan pad nacionalne stope fertiliteta. Iako je, naravno, politika jednog deteta nesumnjivo doprinela tom smanjenju, fundamentalnu prirodu promene pokazuje činjenica da ukidanje politike nije donelo nikakvu razliku u opadanju nataliteta. Kinezi rade dugo i imaju značajne obaveze, život u urbanim sredinama je skup, a kao revolucionarno društvo koje je od Mao ere brzo asimilovalo žene u radnu snagu, žene su takođe duboko posvećene svom profesionalnom životu i malo ih zanima da budu „pune“. -vreme’ majke.
S obzirom na ove faktore, politike za preokretanje pada stanovništva – osim podsticanja imigracije – izgledaju oskudne. Ali pitanje je da li će to ekonomski uticati na Kinu? Zapadni ekonomisti tvrde da smanjenje i starenje stanovništva znači smanjenje radne snage (nekada bez premca po veličini) i, prema tome, nižu produktivnost. Ovo znači dugoročnu propast Kine kao „fabrike sveta“ i industrijskog giganta, jer zemlje poput Indije, sa mlađom i jeftinijom radnom snagom, postaju pogodnije destinacije. Međutim, to ne znači da je Kina ekonomski osuđena na propast. Umesto toga, to znači da mora uspeti da pređe u ekonomiju sa visokim prihodima, visokotehnološkim i potrošnjom pre nego što bude prekasno.
Ovo, naravno, nije lak zadatak, a većina američkih analitičara veruje da Peking ima samo mali prozor da maksimizira sopstvene mogućnosti. Oni shvataju da Kina ne može zauvek biti jeftin proizvođač i da njen dalji razvoj zahteva napredovanje u lancu vrednosti. Zbog toga američka politika obuzdavanja Kine uključuje pokušaje da se blokira kineski napredak u vrhunskim tehnologijama. Na kraju krajeva, trebalo bi da uzmemo u obzir da Kina očigledno nije jedina azijska zemlja sa niskom stopom nataliteta koja se suočava sa padom stanovništva. Realnost je da je demografska situacija daleko gora u Južnoj Koreji i Japanu. Razlika je, međutim, u tome što su ove zemlje već u potpunosti razvijene i napreduju od vrhunske proizvodnje, kao i potrošnje. SAD se nadaju da će efikasno blokirati sposobnost Kine da dostigne tu fazu i ostaviti je zaglavljenu u „zamci srednjeg dohotka“, što je čini nesposobnom da dalje napreduje zbog strukturnih ekonomskih nedostataka. Zbog toga neki od pesimističnijih kineskih glasova, kao što je Hal Brends, tvrde da će tenzije između SAD i Kine nastaviti da rastu i da bi potencijalni rat mogao biti verovatniji na duge staze, jer Kina uviđa da se njene mogućnosti da izbegne pad povlače pre ekonomskog a demografski trendovi idu protiv toga. Kako će Kina nadoknaditi ove populacione izazove? Koje politike će doneti? Samo ćemo morati da sačekamo i vidimo.
