Svi lažu – neko više, neko manje. Deca se ne razlikuju. Međunarodni tim ekonomista sada je istraživao uticaj roditeljskog doma i vaspitanja na sklonost deteta ka laži.
Ključni nalazi: Deca iz domaćinstava sa visokim socio-ekonomskim statusom su poštenija u poređenju sa decom koja odrastaju u nesigurnijim uslovima. Saosećajni stil roditeljstva i visok nivo poverenja takođe su povezani sa iskrenošću. Međutim, želja za lažom nije uklesana. Učešće u mentorskom programu u osnovnoj školi rezultira višim nivoom poštenja — čak i mnogo godina nakon završetka programa.
Za ovu studiju odgovorni su ekonomisti Fabijan Kose (Univerzitet u Vircburgu), Johanes Abeler (Univerzitet u Oksfordu) i Armin Falk (Univerzitet u Bonu). Oni su objavili rezultate svog istraživanja u aktuelnom broju časopisa The Economic Journal.
„Istražili smo pitanje koji faktori određuju sklonosti mladih prema poštenju i u kojoj meri se te sklonosti mogu promeniti“, kaže Kose. Istraživači su testirali iskrenost vrlo jednostavnim eksperimentom. Od dece je zatraženo da bace kocku i predvide broj koji će kockica pokazati pre bacanja. Ako su se predviđanje i rezultat poklapali, dobijali su malu sumu novca.
Posebnost eksperimenta: deca su bila neopažena dok su bacala kockice i niko nije mogao da proveri da li je njihovo predviđanje tačno ili ne. Deca su stoga mogla biti sigurna da laž neće biti otkrivena.
Ostalo je statistika: „Ako svi govore istinu, oko jedne šestine učesnika, ili oko 16,7 odsto, dalo bi tačno predviđanje“, kaže Abeler. U stvari, međutim, više od 60% je tvrdilo da se predviđanje i rezultat kockica poklapaju. To zauzvrat znači da je veliki deo dece sigurno lagao.
Razlike u obimu „spremnosti na laž“ postale su očigledne kada su naučnici pogledali socijalno poreklo dece. „Naše ocene jasno pokazuju da su deca iz bogatijih domaćinstava poštenija. Osim toga, nalazimo veći stepen poštenja kod dece koja doživljavaju topliji roditeljski stil i veći stepen poverenja u svom porodičnom okruženju“, objašnjava Abeler.
Za svoju studiju, istraživači su mogli da koriste podatke iz domaćinstava u Kelnu i Bonu. Oni su 2011. godine pozvali porodice sa decom rođenom od septembra 2002. do avgusta 2004. da učestvuju u panel studiji.
Više od 700 porodica je tada učestvovalo u prvom talasu studije krajem 2011. godine i dalo informacije o svojim prihodima, nivou obrazovanja i da li oba roditelja žive u istom domaćinstvu. Ovo je propraćeno anketom o roditeljskom stilu i ponašanju dece i roditelja.
Nakon toga, 212 dece iz socijalno ili obrazovno ugroženih porodica – odnosno domaćinstava sa niskim primanjima, u kojima nijedan roditelj nije imao sertifikat koji im daje pravo da studiraju ili u kojima je jedan roditelj bio samohrani roditelj – nasumično je pozvano da učestvuje u mentorski program. Kontrolnu grupu činilo je 378 dece koja su odrasla u uporedivim uslovima koja nisu učestvovala u programu.
„U okviru mentorskog programa, pod nazivom „Balu und Du“, mentori volonteri provode jedno popodne nedeljno sa decom u periodu od oko godinu dana i učestvuju u zajedničkim društvenim aktivnostima, kao što su kuvanje, igranje fudbala ili bavljenje umetničkim zanatima. “, kaže Falk, objašnjavajući ponudu za 212 dece.
Program ima za cilj da proširi vidike deteta kroz društvenu interakciju sa novim negovateljem i da im obezbedi toplo i poverljivo okruženje – važan faktor u razvijanju iskrenosti, jer omogućava deci da iskuse dugoročne koristi od govorenja istine.
Naučnici su otkrili da je njihova hipoteza potvrđena u rezultatima njihove studije: „Deca koja su učestvovala u mentorskom programu bila su u celini iskrenija“, objašnjava Kose. Dok je 58% kontrolne grupe varalo, samo 44% tretirane grupe je to učinilo. „Ovo je veliki efekat. Po veličini je sličan razlici između devojčica i dečaka“, kaže Kose.
Prema istraživačima, ovaj efekat govori o uspešnosti mentorskog programa. Kako je istraživanje sprovedeno oko četiri godine nakon što su deca učestvovala u programu, to je takođe dokaz dugotrajne i trajne promene ponašanja.
Studija pokazuje da se preferencije za poštenje zaista mogu promeniti i da se mogu promeniti odgovarajućim merama. Intervencije u ranom detinjstvu stoga mogu ne samo da poboljšaju performanse deteta, već i da utiču na njihovo društveno i moralno ponašanje.
