Talasi koji talasaju iz Zemljinog centra mogu se koristiti da se oseti od čega je napravljen i gde se ti materijali mogu naći.
Tim sa švajcarskog univerziteta ETH Cirih i Kalifornijskog instituta za tehnologiju koristio je ove talase da otkrije komade Zemljinih ploča na mestima na kojima zaista ne bi trebalo da budu.
Naučnici na Zemlji već više od jednog veka koriste seizmičke talase za crtanje podzemnog pejzaža našeg sveta. Poput muzike koja zrači iz noćnog kluba, ovi seizmički signali prolaze kroz neke materijale brže ili sporije, ili se čak potpuno odbijaju od njih, tako da nam ono što ‘čujemo’ sa površine može mnogo reći o tome šta se dešava unutra.
Ali slike koje možemo da stvorimo od ovih unutrašnjih tutnjava ograničene su našom procesorskom snagom, pri čemu se naučnici obično oslanjaju na nekoliko lako identifikovanih vrsta talasa.
Za ovu novu studiju, tim je pozvao snagu superkompjutera Piz Daint da obradi podatke iz svake vrste talasa zemljotresa koje naša planeta izgovara, omogućavajući im da sastave daleko detaljniju mapu njenog donjeg plašta.
Pri tome su pronašli nešto što veoma liči na ostatke tektonskih ploča, ogromne mrlje stene koje su hladnije i veće gustine od okolnog donjeg plašta.
Ovi fragmenti naše površine imaju tendenciju da potonu u Zemljin omotač kada izgube u sudaru ploča na ploču poznatom kao subdukcija, ali kada se to dogodi, ove zemaljske olupine ne bi trebalo da završe predaleko od mesta gde su gurnute pod.
Ovde, međutim, novi model visoke rezolucije pokazuje masivne mrlje nalik pločama širom sveta, daleko od bilo koje od zona subdukcije poznatih u novijoj geološkoj istoriji: ispod zapadnog Tihog okeana, na primer.
„Očigledno, takve zone u Zemljinom omotaču su mnogo rasprostranjenije nego što se ranije mislilo“, kaže naučnik o Zemlji Tomas Šouten sa ETH Ciriha.
Šouten misli da bi ovi neobjašnjivi delovi u donjem plaštu mogli imati različito poreklo, ne nužno tektonsku subdukciju.
Talasi koje su koristili za ovaj model, kaže on, u suštini predstavljaju samo jedno svojstvo onoga što se nalazi ispod: to jest, brzinu kojom putuju kroz Zemlju. Međutim, ovo može previše pojednostaviti sliku.
„Moramo da izračunamo različite parametre materijala koji bi mogli da generišu posmatrane brzine različitih tipova talasa. U suštini, moramo da zaronimo dublje u svojstva materijala iza brzine talasa“, kaže Šouten.
„To bi mogao biti ili drevni materijal bogat silicijumom koji je bio tamo od formiranja omotača pre oko 4 milijarde godina i koji je preživeo uprkos konvektivnim pokretima u omotaču, ili zonama gde se stene bogate gvožđem akumuliraju kao posledica ovih kretanja plašta tokom milijardi godina“.
Oblici otkriveni ispod Pacifika, na primer, mogli bi da budu slojevi izbačeni sa osnove ploče, koja je, blizu površine, mnogo tanja nego što bi trebalo da bude.
Biće potrebna dalja istraživanja da bi se tačno utvrdilo od čega se ovi komadi sastoje i kako su tamo dospeli. Bez sumnje, svako od njih ima priču za ispričati.
