U zabačenim brdima severnog Kuautepeka, van šuma betonskih kuća Meksiko Sitija, odjekuje neobičan zvuk koji se sve ređe čuje u ovom urbanom lavirintu – zvuk Volkswagena Bube iz 1996. godine. Poznata lokalno kao „vocho“, ovi legendarni automobili i dalje su kraljevi ulica u „Vočolandiji“.
Dok većina modernih vozila odustaje na strmim brdima ovog kraja, vozači poput Dženet Navaro i dalje uzdignuto voze svoje Bube, izdržljive legende koje su nekada dominirale meksičkim putevima kao taksiji. Navaro, koja već osam godina koristi svoju Bubu kao životni oslonac za svoju porodicu, sa ponosom ističe: „Biti vočera je moj poziv, moja ljubav.“
Iako se stariji modeli Bube polako povlače s ulica nakon zaustavljanja proizvodnje, zajednica oko Kuautepeka i dalje njeguje ovaj nasleđeni automobil. „Vočolandija“ nije samo geografska oznaka, već i simbol otpornosti i kulture za lokalne stanovnike, koji svoje Bube ne samo voze, već ih i doteruju u originalne ili prilagođene stilove.
Međutim, smanjenje dostupnosti delova za ove automobile preti da uguši ovu tradiciju. David Enojosa, automehaničar iz kraja, upozorava da je opstanak vochoa ugrožen nedostatkom rezervnih delova, koji su nekada bili dostupni u obilju. „Moramo se boriti da održimo ove automobile u životu“, ističe Enojosa dok pomaže lokalnim vozačima poput Hesusa Besere, čiji je voljeni vocho dobio novu šansu zahvaljujući njegovoj veštini i posvećenosti.
I dok modernizacija možda menja izgled ovog dela Meksiko Sitija, za ljude kao što je Hoakin Perez, vožnja Bube nije samo način transporta, već i način da se održi porodična tradicija i da se oda počast nasleđu. Za njega, kao i za mnoge druge, Buba nije samo automobil, već deo identiteta i baštine.
Dok se sunce polako spušta iza brda Vočolandije, zvukovi stare Bube se i dalje čuju, podsećajući nas da je ovaj auto i dalje voljen i živ u srcima onih koji ga voze.
