U eri društvenih medija, antisemitizam i poricanje holokausta više nisu sakriveni na marginama, koje izbacuju marginalne grupe mržnje. Od Jeja—ranije poznatog kao Kanje Vest—i NBA igrača Kajrija Irvinga do članova Kongresa sa obe strane, poznate ličnosti iznose antisemitske ideje, često onlajn.
Osim ličnosti visokog profila, postoje jasni znaci da antisemitizam postaje sve više mejnstrim. U 2021. godini, koristeći najnovije dostupne podatke, Liga za borbu protiv klevete je izvestila da su antisemitski incidenti u SAD dostigli najviši nivo u istoriji. Osamdeset pet procenata Amerikanaca veruje u najmanje jedan anti-jevrejski trop, prema drugom istraživanju ADL-a, a oko 20% veruje u šest ili više tropa — što je naglo povećanje u odnosu na samo četiri godine ranije. Pored toga, jevrejski studenti sve češće prijavljuju da se osećaju nesigurno, izopšteni ili uznemireni u kampusu.
Sve ovo je slojevito na vrhu široko rasprostranjenog nedostatka znanja o Holokaustu. Kako se približava Međunarodni dan sećanja na holokaust — jan. 27, dan kada je Aušvic-Birkenau oslobođen — važno je ponovo razmisliti o tome kako prosvetni radnici poput mene osmišljavaju lekcije o antisemitizmu i holokaustu.
Umesto da podučavaju Holokaust kao izolovani događaj, prosvetni radnici moraju da se pozabave time kako se on povezuje sa antisemitizmom u prošlosti i sadašnjosti. To znači prilagođavanje načinu na koji ljudi danas uče i žive: onlajn.
Mrežni ekosistem u kome cveta današnji antisemitizam je Divlji zapad informacija i dezinformacija koje se uglavnom ne nadgledaju, distribuiraju u trenu i postavljaju ih bilo ko. Objave na društvenim mrežama i izvori vesti se često filtriraju algoritmima koji sužavaju sadržaj koji korisnici primaju, jačajući već uspostavljena uverenja.
Mejnstrim platforme kao što je TikTok, sa velikim rastom među mladima, mogu se koristiti za promovisanje antisemitizma, kao i manje poznate aplikacije kao što je Telegram.
Prema izveštaju Ujedinjenih nacija iz 2022. godine, 17% javnog TikTok sadržaja koji se odnosi na Holokaust ga je ili negiralo ili iskrivljavalo. Isto važi i za skoro 1 od 5 postova na Tviteru u vezi sa Holokaustom i 49% sadržaja o Holokaustu na Telegramu.
Opasnost koja se pojavljuje je tehnologija veštačke inteligencije. Novi resursi veštačke inteligencije nude potencijalne nastavne alate—ali i pretnju od lako širenih i nekontrolisanih dezinformacija. Na primer, veštačka inteligencija karaktera i ćaskanje sa istorijskim figurama vam omogućavaju da „ćaskate“ sa istorijskom ličnošću, uključujući one povezane sa holokaustom: od žrtava poput Ane Frank iz dnevnika o holokaustu do počinilaca kao što je Jozef Gebels, ministar propagande Adolfa Hitlera.
Ovi sajtovi dolaze sa upozorenjima da bi se odgovori likova mogli izmisliti i da bi korisnici trebalo da provere istorijsku tačnost, ali je lako biti zaveden netačnim odgovorima.
Još jedna potencijalna opasnost od veštačke inteligencije su duboki video snimci. Medijski stručnjaci upozoravaju na potencijal destabilizacije „propadanja istine“, nemogućnosti da se zna šta je stvarno, a šta lažno, kako se količina sintetičkog sadržaja umnožava. Istraživači holokausta se pripremaju da se bore protiv načina na koji se istorijskim izvorima i obrazovnim materijalima može manipulisati dubokim lažnjacima. Postoji posebna zabrinutost da će se deepfakes koristiti za manipulisanje ili potkopavanje svedočenja preživelih.
Veliki deo moje stipendije bavi se savremenim pristupima podučavanju Holokausta — na primer, potrebom da se ponovo razmisli o obrazovanju jer broj preživelih Holokausta koji su još uvek u stanju da ispričaju svoje priče brzo opada. Rešavanje današnjeg toksičnog informacijskog pejzaža predstavlja još jedan fundamentalni izazov koji zahteva inovativna rešenja.
Kao prvi korak, edukatori mogu da promovišu medijsku pismenost, znanje i veštine potrebne za navigaciju i kritiku onlajn informacija, i nauče učenike da pristupe izvorima sa zdravom kritikom i otvorenim umom. Ključne strategije za učenike K-12 uključuju obuku da razmotre ko stoji iza određenih informacija i koji dokazi su obezbeđeni i da istraže kreatore nepoznatog onlajn izvora tako što će videti šta pouzdane veb stranice kažu o njegovim informacijama ili autorima.
Medijska pismenost podrazumeva i prepoznavanje autora izvora, žanra, svrhe i tačke gledišta, kao i promišljanje sopstvenog gledišta. Konačno, važno je pratiti tvrdnje, citate i medije do originalnog izvora ili konteksta.
Primena ovih veština na jedinicu za holokaust može se fokusirati na prepoznavanje implicitnih stereotipa i dezinformacija, na koje se onlajn izvori često oslanjaju i obraćajući pažnju na to ko su ti izvori i koja je njihova svrha. Lekcije takođe mogu analizirati kako društveni mediji omogućavaju poricanje holokausta i istražiti uobičajene formate za onlajn antisemitizam, kao što su deepfake video snimci, memovi i napadi trolova.
Edukatori o holokaustu takođe mogu da prihvate nove tehnologije, umesto da samo žale za svojim zamkama. Na primer, dugo nakon što preživeli umru, ljudi će moći da „razgovaraju“ sa njima u muzejima i učionicama koristeći posebno snimljena svedočenja i tehnologiju prirodnog jezika. Takvi programi mogu da uporede pitanja posetioca sa relevantnim delovima unapred snimljenih intervjua, odgovarajući gotovo kao da lično razgovaraju sa posetiocem.
Postoje i impresivni programi virtuelne realnosti koji kombinuju snimljena svedočenja preživelih sa VR posetama koncentracionim logorima, rodnim gradovima preživelih i drugim istorijskim lokacijama. Jedna takva izložba je „Putovanje nazad“ u Muzeju holokausta u Ilinoisu i obrazovnom centru. Ne samo da VR iskustva mogu da prenesu gledaoce na takve lokacije na realističniji način od tradicionalnih lekcija, već takođe omogućavaju učenicima da delimično odluče kako da komuniciraju sa virtuelnim okruženjem. U intervjuima za moje trenutno istraživanje, gledaoci izveštavaju da iskustva Holokausta VR čine da se osećaju emocionalno angažovanim sa preživelim.
Ljudi često uče o sebi tako što istražuju svoja porodična stabla, istražuju nasledstva predata od predaka i pričaju priče za stolom za večeru – pomažući ljudima da shvate ko su.
Isti princip važi i za razumevanje društva. Proučavanje prošlosti pruža mapu puta kako su ljudi i prethodni događaji oblikovali današnje uslove, uključujući antisemitizam. Za mlade je važno da shvate da užasna istorija antisemitizma nije nastala u Holokaustu. Lekcije koje navode učenike da razmisle o tome kako su ravnodušnost i saradnja podstakli mržnju – ili kako su svakodnevni ljudi pomogli da se zaustavi – mogu ih inspirisati da govore i deluju kao odgovor na rastući antisemitizam.
Obrazovanje o holokaustu nije neutralan poduhvat. Kao što je preživeli i naučnik Eli Vizel rekao kada je primao Nobelovu nagradu za mir 1986: „Uvek moramo da budemo na strani. Neutralnost pomaže ugnjetavaču, nikada žrtvi“.
