Torijevačka vlada Velike Britanije povlači klimatsko zakonodavstvo i nastavlja da finansira proširenje domaćih rezervi nafte i gasa. Naše novo istraživanje sugeriše da bi ovo moglo biti zasnovano na pogrešnom čitanju javnog mnjenja.
Od pobede na dopunskim izborima u julu 2023. u londonskom predgrađu Uksbridž, vlada Ujedinjenog Kraljevstva je polarizaciju birača na klimatsku politiku postavila jednom od svojih glavnih strategija. Torijevačka kampanja bila je usredsređena na suprotstavljanje novoj zoni niske emisije za automobile, a premijer Riši Sunak je njenu pobedu uzeo kao potvrdu jasnog „promotorističkog“ i antiklimatskog stava.
Očigledni nedostatak javne podrške strogim klimatskim politikama, kao što je zabrana automobila na fosilna goriva, sada se koristi kao izgovor za poništavanje politika koje su hitno neophodne za postizanje neto nultih ciljeva.
U nedavnoj studiji u časopisu Climate Polici, pokazali smo da, klađenjem na javnost umorna od strogih klimatskih politika, vlada podržava pogrešnog konja.
Pitali smo 1.911 ljudi koji su reprezentativni za populaciju Ujedinjenog Kraljevstva u smislu starosti, pola i etničke pripadnosti da naznače u kojoj meri podržavaju različite instrumente klimatske politike. Skoro dve trećine podržava najstrože klimatske politike, dok druge dobijaju još veću podršku.
Ukratko, ljudi u Velikoj Britaniji favorizuju sve vrste instrumenata politike za borbu protiv klimatskih promena, čak i one najstrože. Tu je lekcija i za opoziciju, koja treba da iznese efikasnije klimatske politike, a ne da zazire od regulative.
U našoj studiji, pitali smo ljude o stvarnim predlozima politike od strane vladinih tela Ujedinjenog Kraljevstva i političkih partija (za razliku od hipotetičkih).
Svaku od četiri kategorije stavljamo u jednu od četiri kategorije na osnovu tipa instrumenta politike: regulativa (kao što je zabrana prodaje automobila na fosilna goriva ili zaustavljanje bušenja nafte i gasa), tržišni instrumenti (trgovina ugljenikom, zaustavljanje subvencija za fosilna goriva) , informativne alatke (potrošačke etikete, reklamne kampanje ) i dobrovoljne inicijative (nadoknade ugljenika, neobavezujući standardi za proizvode).
Suprotno vladinoj retorici, naši nalazi upućuju na optimističniji pogled na buduću klimatsku politiku Ujedinjenog Kraljevstva – barem iz perspektive glasača. Velika većina podržava stroge propise koji nalažu ili zabranjuju određeno ponašanje. Još veći udeo podržava inicijative zasnovane na tržištu (78%), informacione alate (86%) i dobrovoljne mere (87%).
Iako je ovde važna stvar da javnost u Ujedinjenom Kraljevstvu želi paket različitih instrumenata politike za dekarbonizaciju ekonomije i dostizanje neto nule, s pravom se može tvrditi da još treba učiniti više da bi se povećala podrška strožijim merama. Dakle, šta pokreće javnu podršku klimatskim politikama?
U skladu sa prethodnim istraživanjem, naša studija je otkrila da slobodno tržište i uverenja o životnoj sredini imaju najveći uticaj na to da li neko podržava klimatske politike.
Što je više ljudi verovalo da slobodno tržište deluje u interesu javnosti, manje su podržavali sve klimatske politike. Slično tome, ljudi koji veruju da je priroda važna izrazili su snažniju podršku svim politikama.
Zanimljivo je da se podrška regulatornim i tržišnim politikama nije menjala u zavisnosti od prihoda osobe. Ovo je važno jer sadašnja vlada obično pokušava da apeluje na glasače radničke klase u svojim pokušajima da demonizuje ambiciozne klimatske politike.
Ovo su važni nalazi koji naglašavaju potrebu da se osporavaju ideologije slobodnog tržišta javnim i uzastopnim ispitivanjem njihove valjanosti za funkcionalno i pravedno društvo. Takođe bi trebalo da počnemo da prepoznajemo njihov štetan uticaj na preferencije klimatske politike.
Međutim, samo gledanje na nacionalne rezultate može sakriti bitne razlike. Naše istraživanje je otkrilo važne regionalne varijacije, pri čemu je London često izuzetak u poređenju sa ostatkom UK.
Ljudi koji žive u drugim regionima imali su oko 30% manje šanse da podrže regulatorne i tržišne klimatske politike u poređenju sa ljudima u Velikom Londonu, na primer.
Pokretači ovih razlika su i ideološki i strukturalni. Ljudi koji žive u širem Londonu imaju tendenciju da manje veruju u sistem slobodnog tržišta u poređenju sa ljudima u regionima koji su imali znatno manju podršku klimatskim politikama. Ovo ukazuje da neoliberalna ideologija koja favorizuje slobodna tržišta obeshrabruje klimatske akcije.
Ipak, to nije samo ono u šta ljudi veruju. Oni u ruralnijim regionima sa većim emisijama pokazuju manje podrške strožijim klimatskim politikama. To su uglavnom regioni sa manjim pristupom javnom prevozu gde ljudi moraju više da se oslanjaju na automobile sa visokim emisijama.
Potrebno je učiniti više na poboljšanju javne infrastrukture u ruralnim područjima. Ovo će zahtevati ulaganje u pristupačne transportne mreže sa niskim sadržajem ugljenika umesto da se zalaže za nastavak rada motora sa unutrašnjim sagorevanjem.
Naravno, naša studija je zahvatila samo sliku preferencija politike ljudi. Stalno se suočavamo sa vestima, posebno preko društvenih medija.
One često deluju kao eho komore za jačanje postojećih ideologija (i dalje, političkih preferencija), čime se jačaju postojeće polarizacije. Ovo će otežati uključivanje ljudi sa suprotnim uverenjima u diskusiju o klimatskim politikama.
S druge strane, stalno suočavanje sa određenim stavovima i idejama može promeniti nečija uverenja. U psihologiji, ovo se naziva „ponovljeno primanje“. U Nemačkoj smo videli kako su novinske kampanje protiv sporog ukidanja gasnih kotlova dodatno podrile javnu podršku ovoj specifičnoj klimatskoj politici.
Da li bi se nešto slično moglo dogoditi u Velikoj Britaniji? Da bi se izbeglo postepeno slabljenje podrške određenih novinskih kuća, opozicione stranke u Velikoj Britaniji treba da budu dosledne i uporne u komunikaciji o klimatskim politikama i njihovim efektima.
