Zatvorenici zaslužuju bolju stručnu podršku prilikom pripreme za povratak u društvo. Doktorant Amanda Pasma kaže: „Ne možete svakoga zatvoriti doživotno. Društvo će morati da pruži zatvorenicima drugu šansu.“
Voditelj slučaja i Pašma su spremni i čekaju dolazak zatvorenika. „Zašto ne uradite unos?“ pita upravnik slučaja. Pašma se čudi. Ona je tu da prati rukovodioca slučaja kako bi stekla bolju predstavu o podršci koju zatvorenici dobijaju u ovom zatvoru koji se nalazi u holandskom gradu Leuvardenu.
Ipak, trenutak kasnije ona čuje kako se pita: „Imaš li gde da prenoćiš? Imaš li svoj dom ili odsedaš kod prijatelja? Imaš li posao? Da li si zadovoljan tim poslom? moći ćeš da se vratiš na stari posao? Da li se boriš sa dugovima? Da li kasniš sa isplatama?“
Ova procena unosa koju je Pasma smela da izvrši je važan deo podrške koju dobijaju zatvorenici u Holandiji. Pašma kaže: „To je važno i to treba da se desi što je pre moguće kako bismo imali jasnu sliku o problemima. Mnogi zatvorenici su u zatvoru samo na kratko: u proseku tri do četiri meseca. čekajte predugo sa procenom, zatvorenik će već biti pušten pre nego što ste imali priliku da razgovarate sa njim.“
U Holandiji zatvorenici nisu prepušteni sami sebi. Barem, to nije slučaj u teoriji. Svaki zatvorenik je trebalo da dobije procenu u prve dve nedelje od boravka u zatvoru. A mentor bi trebalo da se javlja kod zatvorenika svake druge nedelje da vidi kako su. Pašmino istraživanje, međutim, pokazuje da to u praksi nije toliko izvodljivo. Zaista, 40 odsto zatvorenika nije imalo kontakt sa rukovodiocima slučaja ili mentorima.
Menadžeri slučaja ponekad odlučuju sa kojom osobom da razgovaraju, a sa kojom ne razgovaraju na osnovu osećanja. Ovo se dešava po cenu odgovarajuće podrške za koju Pasma kaže da je preko potrebna. „Profesionalna podrška tokom zatvora je izuzetno važna. To je trenutak kada ste u mogućnosti da steknete jasnu sliku o ljudima sa kojima imate posla i da počnete da radite sa njima.“
Za svoje istraživanje, Pasma je posetila zatvore u Holandiji i inostranstvu i podelila 4.000 upitnika zatvorenicima i 1.000 zdravstvenih radnika, spoljnih agencija, opština, rehabilitacionih centara i volontera. Njeno istraživanje otkriva neprijatnu istinu: ljudi koji su već imali problema pre nego što su ušli u zatvor bivaju zanemareni.
Pašma kaže: „Svaki peti zatvorenik nije imao kontakt ni sa jednim profesionalcem. Upravo ti ljudi imaju više problema i kojima je pomoć najpotrebnija“.
Voditelji slučajeva i mentori treba da pruže podršku zatvorenicima tokom njihove reintegracije u društvo. Pored toga, organizacije „spolja” takođe treba da podrže zatvorenike. Na primer, rehabilitacioni centri, opštine, zdravstvene organizacije i volonterske organizacije igraju ulogu. Na osnovu Pašminih rezultata, uglavnom su ove „spoljne“ stranke još uvek nedovoljno uključene u proces reintegracije.
Zašto se ovi zatvorenici i dalje zanemaruju? Pašma kaže da zatvorenici takođe treba da budu u stanju da priznaju svoje probleme, da preuzmu odgovornost za njih i da budu spremni da zatraže pomoć: „Neki se stide i tokom procene prijema ne kažu da su u dugovima. Ili , ne znaju kome mogu da se obrate sa svojim problemima, što im otežava da sami potraže pomoć. Za ovu grupu zatvorenika potreban je mnogo proaktivniji pristup.“
Društvo nije uvek stalo da pomogne zatvorenicima; otpor može doći, posebno, od žrtava ili rođaka žrtava, kaže Pašma. Ona razume ova osećanja, ali ipak podstiče ljude da pokušaju da ih ostave po strani. „Za bezbednost našeg društva važno je pomoći ljudima da ponovo izgrade stabilan život. Ne možete svakoga zatvoriti doživotno. Društvo će morati da pruži zatvorenicima drugu šansu. Pružanje pomoći može sprečiti žrtve u budućnosti.“
U okviru svog istraživanja, Pasma je razgovarala i sa stručnjacima u Norveškoj. Čini se da je otpor prema zatvorenicima tamo znatno manji. „Skandinavske zemlje su poznate po tome što se fokusiraju na reintegraciju. Recidivizam među bivšim zatvorenicima je takođe mnogo manji nakon završetka kazne. U Holandiji 40 do 50% zatvorenika ponovo izvrši krivična dela — u Norveškoj je taj broj samo 20%. Osećaj Norvežana je takođe različiti, pokazuju više razumevanja prema zatvorenicima, verujući da ako neko počini prekršaj, društvo ga je izneverilo, pa sve napore ulažu u njihovu reintegraciju u zajednicu“.
Takođe u Norveškoj ne postoji čvrsta linija između zatvora i spoljašnjeg sveta. Bez obzira na to, podrška se nastavlja. Pasma daje primer: „Ako je zatvoreniku potrebna psihijatrijska pomoć, dobiće istu podršku od istih profesionalaca nakon puštanja na slobodu. U Holandiji briga prestaje kada se zatvorenik pusti. Ako neko dobije pomoć od psihologa u zatvoru, moraće da potraže novu posle puštanja na slobodu“.
I pored svega ovoga, Norvežani su naučili ponešto od Pasme. „Zanimljivo im je bilo to što sam istraživao da li su zatvorenici imali problema pre nego što su ušli u zatvor. Bilo mi je logično da razmotrim uslove života zatvorenika pre njihovog zatvora; ne proizilaze svi problemi iz zatvorske kazne.
Da je do Pašme, još veća svest bi se stvorila tako što bi se profesionalci ranije i aktivnije uključili u živote zatvorenika.
