Uzastopni američki predsednici borili su se da dobiju meru Vladimira Putina, ali sada kada su se Brisel i Berlin uključili u borbu sa takvom odlučnošću, to je druga priča, piše Nik Brajant.
Često je primamljivo gledati na Vladimira Putina kao na milenijumsku bubu u ljudskom i smrtonosnom obliku.
Ruski predsednik je došao na vlast 31. decembra 1999. godine, dok je svet zastajao od daha da će se kompjuteri raspasti kada sat otkuca ponoć, nesposobni da obrade promenu iz 1999. u 2000.
U poslednjih 20 godina, Putin je pokušavao da proizvede drugačiju vrstu kvara globalnog sistema, uništavanje liberalnog međunarodnog poretka. Bivši šef špijunaže KGB-a želeo je da vrati sat unazad: da oživi carsku veličinu Rusije i da obnovi moć i pretnju Sovjetskom Savezu pre njegovog raspada 1991. godine.
Ovaj ruski revanšista postao je najrazorniji međunarodni lider 21. veka, idejni tvorac tolike bede od Čečenije do Krima, od Sirije do katedralnog grada Solsberija. Nastojao je – ponekad uspešno – da ponovo nacrta mapu Evrope.
Pokušao je – ponekad uspešno – da imobiliše Ujedinjene nacije. On je bio odlučan – ponekad i uspešno – da oslabi Ameriku i ubrza njenu podelu i pad.
Putin je došao na vlast u trenutku zapadnjačke oholosti. Sjedinjene Države su bile jedina supersila u unipolarnom svetu. Teza o kraju istorije Fransisa Fukujame, koja proglašava trijumf liberalne demokratije, bila je široko prihvaćena.
Neki ekonomisti su čak izneli teoriju da recesije više neće biti, delom zbog povećanja produktivnosti nove digitalne ekonomije. Takođe se smatralo da će globalizacija i međuzavisnost koju je izazvala zaustaviti velike ekonomske sile koje vode ratove. Isti utopizam vezao se za internet, koji je u velikoj većini viđen kao sila za globalno dobro.
Naročito u ranim danima, isti neuređeni optimizam i želje da se okaju bojali su pristup Zapada Putinu – figuri, sada je očigledno, koja je pokušavala da se izbori sa istorijom i demokratizacijom, ma koliko života izgubilo u tom procesu.
Uzastopni predsednici SAD igrali su mu na ruku. Bil Klinton, stanar Bele kuće kada je Putin došao na vlast, ovom ultra-nacionalisti je izneo nezadovoljstvo tako što se zalagao za proširenje NATO-a sve do granica Rusije. Kao što je Džordž F Kenan, čuveni arhitekta američke hladnoratovske strategije obuzdavanja, tada upozorio: „Širenje NATO-a bila bi najsudbonosnija greška američke politike u čitavoj posthladnoratovskoj eri.
Džordž Buš je potpuno pogrešno procenio svog ruskog kolegu. „Pogledao sam čoveka u oči“, čuveno je rekao Buš posle njihovog prvog susreta u Sloveniji 2001. „Našao sam da je veoma iskren i dostojan poverenja… Mogao sam da osetim njegovu dušu“. Buš je pogrešno mislio da bi mogao da napravi šarm ofanzivu sa Putinom i nežno ga nagovori dalje na demokratskom putu.
Ali iako je Buš posetio Rusiju više nego bilo koju drugu zemlju – uključujući, kao ličnu uslugu, dva putovanja 2002. u Putinov rodni grad, Sankt Peterburg – ruski lider je već pokazivao opasno despotske sklonosti.
U 2008, poslednjoj Bušovoj godini na mestu predsednika, Putin je izvršio invaziju na Gruziju – ono što je nazvao „operacijom nametanja mira“. Kremlj je tada tvrdio – i od tada je nastavio da tvrdi – da je bilo licemerno da se Vašington žali na ovo kršenje međunarodnog prava nakon što je Buš izvršio invaziju na Irak.
Barak Obama je nastojao da preoblikuje američko-ruske odnose. Njegova prva državna sekretarka Hilari Klinton čak je svom ruskom kolegi Sergeju Lavrovu dala lažno dugme za resetovanje (koje je pogrešno označeno ruskom rečju za „preopterećeno“). Ali Putin je znao da Amerika, posle dugih ratova u Avganistanu i Iraku, više ne želi da kontroliše svet.
Kada je Obama 2013. odbio da sprovede svoje upozorenje protiv Bašara al-Asada kada je sirijski diktator upotrebio hemijsko oružje protiv sopstvenog naroda, Putin je ugledao zeleno svetlo. Pomažući Asadu da izvede svoj ubilački rat, proširio je sferu uticaja Moskve na Bliskom istoku kada su Sjedinjene Države želele da se izvuku iz regiona. Sledeće godine je anektirao Krim i uspostavio uporište u istočnoj Ukrajini.
Uprkos tome što mu je Obama rekao da to „prekine“, Putin je čak pokušao da utiče na ishod predsedničkih izbora 2016. u nadi da će Hilari Klinton, dugogodišnji neprijatelj, biti poražena i da će Donald Tramp, dugogodišnji obožavatelj dečko, pobedio bi.
Tajkun njujorške imovine nije krio svoje divljenje Putinu, ulizički pristup koji je, čini se, dodatno ohrabrio ruskog predsednika. Na veliko oduševljenje Moskve, Tramp je javno kritikovao NATO, oslabio sistem posleratnog savezništva SAD i postao toliko polarizovana ličnost da je ostavio Ameriku politički podeljeniju nego u bilo kom trenutku od građanskog rata.
Dakle, verovatno morate da se vratite 30 godina unazad da biste pronašli lidera SAD čiji je pristup Kremlju izdržao test vremena. Nakon pada Berlinskog zida, Džordž Herbert Voker Buš je odoleo iskušenju da se raduje američkoj pobedi u hladnom ratu – na veliko zaprepašćenje novinara Bele kuće, odbio je da otputuje u Berlin na pobednički krug – znajući da će to ojačati tvrdolinijaši u Politbirou i vojsci koji žele da svrgnu Mihaila Gorbačova.
Ta velikodušnost u pobedi pomogla je kada je u pitanju ponovno ujedinjenje Nemačke, što je verovatno bio najveći Bušov spoljnopolitički uspeh.
Putin je očigledno strašniji protivnik, sa kojim je teže izaći na kraj nego čak i Leonid Brežnjev ili Nikita Hruščov, sovjetski premijer tokom Kubanske raketne krize. Ali od početka veka nijedan američki predsednik nije imao pravu meru.
Džo Bajden je, kao i Džordž Herbert Voker Buš, ratnik hladnog rata, koji je svoje predsedništvo posvetio odbrani demokratije u zemlji i inostranstvu. Nastojeći da ponovo uspostavi tradicionalnu posleratnu ulogu Amerike kao lidera slobodnog sveta, on je nastojao da mobiliše međunarodnu zajednicu, ponudio je vojnu pomoć Ukrajini i usvojio najoštriji režim sankcija ikada usmeren protiv Putina.
Dok su se ruske snage gomilale na granici, on je takođe podelio američke obaveštajne podatke koji pokazuju da je Putin odlučio da izvrši invaziju, na načine koji su nastojali da poremete uobičajene kampanje dezinformisanja Kremlja i operacije lažne zastave.
Njegovo obraćanje o stanju u Uniji postalo je poklič. „Sloboda će uvek trijumfovati nad tiranijom“, rekao je on. I dok Bajden ne govori jasno ili snažno kao Kenedi ili Regan, to je ipak bio značajan govor.
Međutim, ono što je upadljivo otkako je počela ruska invazija je tvrdnja o snažnom predsedničkom vođstvu sa drugih mesta. Volodimir Zelenski je hvaljen i hvaljen, jer je nastavio ovo izvanredno lično putovanje od komičara do Čerčilijanskog kolosa.
U Briselu, predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, bila je još jedno komandno prisustvo. Ovaj bivši nemački političar bio je pokretačka snaga iza odluke, po prvi put u istoriji EU, da se finansira i kupuje oružje za napadnutu naciju, što je obaveza koja uključuje ne samo municiju, već i borbene avione.
Njen sunarodnik, novi nemački kancelar Olaf Šolc, takođe je pokazao više odlučnosti u obračunu sa Putinom od njegove prethodnice Angele Merkel. Varp brzinom, on je preokrenuo decenije nemačke spoljne politike posle hladnog rata, pristup koji se tako često zasnivao na oprezu i plašljivosti prema ruskom lideru.
Berlin je u Ukrajinu poslao protivtenkovske i protivvazdušne sisteme (ukidajući politiku neslanja oružja u aktivne ratne zone), zaustavio projekat gasovoda Severni tok 2 Baltičko more, povukao svoje protivljenje blokiranju Rusije iz međunarodnog platnog sistema SVIFT , i čak se obavezao da će potrošiti 2% svog BDP-a na potrošnju za odbranu.
Najveći napad na evropsku državu od Drugog svetskog rata učvrstio je evropsku odlučnost. Ali i to, čini se, ima relativnu slabost Amerike. Svesni neuspešnog povlačenja SAD iz Avganistana i mogućnosti predsedavanja Trampom 2.0, čini se da su evropski lideri shvatili da se više ne mogu toliko oslanjati na Vašington da brani demokratiju u ovom času najveće opasnosti. Liderstvo slobodnog sveta je, u ovoj krizi, postalo zajednički poduhvat.
Čak i od kraja Hladnog rata, Vašington poziva evropske nacije da učine više na kontroli svog susedstva, nešto što nisu uradili kada je raspad bivše Jugoslavije izazvao rat u Bosni. Istoričari bi mogli zaključiti da je bila potrebna kombinacija Putinove agresivnosti, američke krhkosti, herojske odlučnosti Ukrajine i straha da je posleratna stabilnost Evrope zaista na liniji da bi se to konačno dogodilo.
Bilo bi naivno biti pometen romantizmom govora Zelenskog ili podleći visokoj količini dopamina gledajući zaplenu super-jahti u ruskom vlasništvu na društvenim mrežama. Putin zaoštrava rat. Ali protekla nedelja je poslala poruku Moskvi – a i Pekingu – da posleratni međunarodni poredak i dalje funkcioniše, uprkos razmeštanju ruske ratne mašinerije da dovede do njenog kolapsa. Kao što se istorija nikada nije završila, kao ni liberalna demokratija.
Kako je to rekao Džo Bajden u svom Stanju Unije, tokom pasusa u kojem je retorika takođe služila kao trezvena analiza: Putin je „mislio da može da se kotrlja u Ukrajinu i da će se svet prevrnuti. Umesto toga, naišao je na zid otpora koji nikada nije ni zamislio „.
