Po njegovim rečima, poziv na prekid napada unutar opozicije je postao „instrument za skrivanje istine“ i takav dogovor u praksi je značio da je „dozvoljeno napadati sve, osim Stranke slobode i pravde (SSP) i njenog predsednika Dragana Djilasa“.
„A do ujedinjenja opozicije nije došlo, pre svega, zbog toga jer je taj proces finansijskom i medijskom dominacijom prisvajao Djilas, koji se iznad svega borio za svoje prvenstvo u opoziciji, a ne za smenu Vučićevog režima“, kazao je Tadić.
On je ocenio i da je drugi razlog zbog čega nije bilo ujedinjenja opozicije to što je „režim prethodno potpuno uništio politički život u Srbiji“ i nametnuo sistem vrednosti u kom se dominacija i u opoziciji ostvaruje ne političkim idejama i vrednostima, nego finansijskim i medijskim uticajem.
„U Srbiji je uspostavljena takva politička entropija, koja zakonomerno izdvaja i na vlasti i u opoziciji lidere kao što su Vučić i Djilas, koji su i karakterno i vrednosno veoma slični, koliko god se u medjuvremenu stvarno ili prividno sukobljavali“, ocenio je Tadić.
Naveo je i da je takav odnos „ključno urušavao političku kulturu, izobličio političku komunikaciju i poimanje politike u Srbiji“ i dodao da je sve što je Djilas politički činio od 2012. godine „najviše pogodovalo Vučiću“, bez obzira da li je to bilo iz dobrih namera, ili stvar nekog dogovora.
