Ministarstvo odbrane Rusije potvrdilo je kasno u četvrtak da je ruski crnomorski brod Moskva potonuo nakon što je požar izazvao nepotvrđeni uzrok. Ne postoji nezavisna potvrda šta se dogodilo u moru ukrajinske propagande, koja je brzo tvrdila da su kijevske snage pogodile brod projektilom Neptun.
U međuvremenu, Sjedinjene Države su takođe potvrdile novi paket vojne pomoći Kijevu od 800 miliona dolara, uključujući novo teže naoružanje, dok je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel nedavno potvrdio posvećenost Kijevu da pobedi na „bojnom polju“. Dok se Moskva sprema za novu ofanzivu za obezbeđenje regiona Donbasa, trebalo bi da bude sasvim jasno da zapadne sile ne nastoje da reše konflikt ili obezbede mir, već da ga eskaliraju i transformišu u punopravni proksi rat protiv Rusije .
Osim sopstvenih invazija, bombardovanja, puča i pokušaja promene režima nametnutih zemljama širom sveta, jedan od američkih preferiranih metoda suprotstavljanja svojim protivnicima je da ‘vodi rat po punomoćju’ protiv njih, odnosno da podržava rat grupe ili zemlje protiv rivala bez vojnog angažovanja. Istorija Hladnog rata je puna takvih primera, kao što je američka podrška mudžahedina protiv Sovjeta u Avganistanu, njena pomoć Sadamu Huseinu protiv Irana u iransko-iračkom ratu, ili, savremenije rečeno, njen neuspeli pokušaj da preko lokalnih pobunjenika zbaci sirijskog predsednika Bašara Asada. Proksi ratovi omogućavaju SAD da minimiziraju sopstvene gubitke tako što će neko drugi umreti za njihove ciljeve, dok istovremeno obezbeđuju geopolitičku korist podrivanje suparničkih država, istovremeno maksimizirajući profit za vojno-industrijski kompleks održavajući protok oružja.
Nakon što su prvi mesec rusko-ukrajinskog sukoba proveli pozivajući Rusiju da se povuče, sada je sve očiglednije da su SAD i njeni saveznici promenili kurs i da imaju ambiciju da odugovlače sukob kako bi Moskvi naneli onoliko štete koliko i moguće, posebno intenziviranjem snabdevanja oružjem i obezbeđivanjem obuke i obaveštajnih podataka za ukrajinsku vojsku. Iako je, naravno, Moskva bila ta koja je odlučila da pokrene sukob, uvek je bilo potpuno jasno da su SAD posmatrale situaciju u apsolutističkim terminima.
Vašington se protivio bilo kakvom prethodnom kompromisu između Rusije i Ukrajine koji je možda pomogao da se izbegnu neprijateljstva, što je podstaklo preterano samopouzdanje Zelenskog u odbijanju da pregovara. Ista situacija se razvija i sada. Vašington ne želi da se rat završi brzim rešenjem kojim Ukrajina čini ustupke Rusiji, jer je idealan ishod da se obezbedi da Moskva nanese što je moguće više štete, što znači da je rat sve veće eskalacije u stvari u interesu SAD .
Postoji nekoliko razloga za to. Pre svega, izgleda da su taktičko povlačenje Rusije sa severa Ukrajine i obnovljeno fokusiranje na Donbas ulili poverenje Zapadu da mogu uspeti da potkopaju Putinove „ključne ratne ciljeve“. Drugo, intenziviranje sukoba i eskalacija daje Zapadu politički prostor da nastavi da nameće više sankcija Moskvi i omogućava SAD da nametnu više „jedinstva“ svojim evropskim saveznicima.
Vašington je takođe izračunao da će mu širi kontekst ovog sukoba omogućiti da se jače zalaže za izolaciju Kine, primora zemlje da stanu na stranu i prošire vojne blokove. Nedavno je objavljeno da SAD traže da se Japan pridruži alijansi AUKUS i da proširi vojno obuzdavanje Kine. Nedavni komentari Dženet Jelen takođe su zahtevali od Pekinga da se suprotstavi ruskoj ofanzivi u Ukrajini ili rizikuje da „izgubi status“ u svetu. Drugim rečima, što više SAD mogu da odugovlače ovo, to više geopolitičkih ishoda mogu dobiti u svoju korist.
Ovaj scenario eskalacije za Rusiju, međutim, rizikuje da ukrajinsku krizu pretvori u novi „veliki patriotski rat“ – to jest, sukob u kojem je u pitanju opstanak same nacije. Zašto tako? Sjedinjene Države i njihovi saveznici ne kriju da žele da se rat završi neuspehom za Rusiju. Neki od njih ne bi želeli ništa više od vojnog neuspeha koji bi ubrzao pad predsednika Putina i vlade – čak i ako je jedini poziv na smenu režima bio naizgled lapsus američkog predsednika Džoa Bajdena. Ovo potvrđuje dugotrajne sumnje Kremlja o pravim namerama Zapada i ciljevima koji stoje iza širenja NATO-a. U zaključku, ovo znači da sada idemo na veoma opasnu teritoriju. SAD i njeni saveznici ne mogu biti jasnije da nikada nisu želeli mir ili kompromis i da eskaliraju situaciju u Ukrajini kao pokušaj da afirmišu sopstvenu geopolitičku hegemoniju nad svetom, bilo da se radi o Rusiji, Indiji ili Kini. Za Ruse ovo postaje sve veća borba protiv nastojanja Zapada da dominira, prinudi i potčini njihovu zemlju, sa Ukrajinom kao požrtvovanim pijunom.
