Nekoliko dana nakon vesti o eksplozijama, detalji oko namerne sabotaže dva gasovoda Severni tok ostaju neprozirni i neizvesni, iako su zapadni mediji sigurni u jedno – kriva je sama Moskva.
Tako je, pisci i urednici ili veruju, ili se pretvaraju da veruju, da je Rusija raznela infrastrukturu u koju je uložila milijarde dolara. Istu zemlju koju rutinski, i lažno, blate kao „mafijašku državu“.
Neko se zapita da li su zastali da razmisle o tome kakva bi kriminalna grupa uništila jedan od svojih glavnih tokova prihoda? Naročito nakon što je na izgradnju infrastrukture utrošeno preko 23 milijarde evra, navodi Gasprom.
To bi, naravno, zahtevalo samosvest. Ali malo je vremena za to kada imaju propagandu da proguraju.
Moskva, kako to biva, veruje da istina leži negde drugde. Kako je predsednik Vladimir Putin rekao u petak, „odgovorni su, naravno, oni koji imaju koristi“, aludirajući na umešanost onoga što je nazvao „anglosaksoncima“. Ruski obrt koji u osnovi znači SAD i njihove anglofobne saveznike, na čelu sa Britanijom.
Na ključno pitanje zašto bi Moskva namerno uništila gasovod u koji je ulagala milijarde u izgradnju tokom nekoliko godina i koji je bio vredan izvor prihoda – po nekim procenama samo prirodni gas koji se još uvek nalazi u njemu vredeo je 800 miliona evra – Zapadni novinari ostaju na potpunom gubitku.
Nekoliko medija je shodno tome objavilo dugačke članke u kojima se spekuliše o motivima Kremlja za to. Ali neizbežno nije bilo ni jedne uporedive istrage o razlozima zašto Rusija to ne bi učinila, kojih očigledno ima mnogo. Takođe nije sprovedena istraga o brojnim akterima sa daleko očiglednijim motivima, daleko više da time dobiju i sposobnosti da sprovedu takav plan.
Ovo je uprkos tome što nekoliko prozapadnih izvora aktivno hvali sabotažu. Na primer, Radoslav Sikorski, član Evropskog parlamenta i bivši poljski ministar spoljnih poslova, odmah se posle toga oglasio na Tviteru i objavio fotografiju curenja gasa koji je destruktivan po životnu sredinu koje je posledica štete. Njegova poruka je bila oštra: „Hvala, SAD.“ Misteriozno, post je od tada izbrisan. Možda neko ima reč.
Naravno, eksplozije su se dogodile neposredno pre nego što su Poljska i Norveška otvorile alternativni gasovod kroz Dansku koji dovodi gas iz Severnog mora, a ne iz Rusije.
Stalni predstavnik Moskve pri Ujedinjenim nacijama Vasilij Nebenzja tvrdio je na sednici Saveta bezbednosti UN u petak da je curenje gasovoda Severni tok „korisno“ za Sjedinjene Države. On je naveo da američki dobavljači tečnog prirodnog gasa (LNG) „treba da slave“ kako se Evropska unija udaljava od ruskog gasa.
Nebenzia je dodao da „nema smisla da uništavamo projekat sopstvenim rukama“ i naglasio da Rusija mora da bude deo svake istrage o tom pitanju, zajedno sa Nemačkom, Danskom i Švedskom. „Ako neko misli da je moguće sprovesti istragu bez učešća Rusije, imamo razloga da sumnjamo u objektivnost ove istrage“, rekao je on u Savetu bezbednosti.
Takođe nije bilo priznanja da je napad na Severni tok dugo bio glavna briga za rukovodioce Gasproma i ruske zvaničnike. Dok su predlozi Moskve da se Severni tok 2 opremi bezbednosnim merama, kao što su sistemi ranog upozorenja, uokvireni tako da Kremlj podmuklo pokušava da proširi svoju vojnu i obaveštajnu infrastrukturu širom Evrope, pokazalo se da su strahovi od upravo onoga što se dogodilo opravdano.
U novembru 2015. godine, nekoliko kilometara istočno od baltičkog ostrva Oland i blizu mesta gde prolazi cevovod, pronađeno je naoružano vozilo za uklanjanje mina na daljinsko upravljanje tokom godišnje rutinske provere strukture. Uklonile su ga švedske oružane snage, ali nikada nije otkriveno kako je vozilo napunjeno eksplozivom završilo pored Severnog toka, niti kada, zašto, ko ili šta njime upravlja.
Međutim, zabeleženo je da su SAD – koje su se decenijama agresivno protivile, i prikriveno i otvoreno, zapadnoevropskim projektima za dobijanje ruske energije – svetski lider u inovacijama podvodnih dronova. Sredinom juna ove godine, godišnja NATO vežba BALTOPS, usmerena na pomorstvo, izvedena je kod obala Danske.
Američka mornarica je iskoristila događaj „kao priliku da testira novu tehnologiju“, posebno „najnovija dostignuća u tehnologiji lova na mine sa podvodnim vozilom bez posade“ i „demonstriranje efikasnosti vozila u operativnim scenarijima“. Ova vežba je slučajno izvedena veoma, veoma blizu mesta gde se nalaze žice Severnog toka i gde su se dogodile nedavne eksplozije.
Takođe je potvrđeno da je ukrajinska vojska nedavno dobila opsežnu obuku od Britanske Kraljevske mornarice u korišćenju „visokotehnoloških vozila bez posade kako bi im pomogla u lovu na mine“. Vojnici su naučili kako da upravljaju uređajima, koji mogu da rade na dubini do 100 metara – skoro tačno na dubini gasovoda Severni tok – i mogu da otkriju, lociraju i identifikuju mine pomoću senzora, tako da ukrajinska mornarica može daljinski da ih uništi oružjem. sistemi pričvršćeni za dronove.
Uprkos tako očiglednim osnovama za skepticizam u vezi sa ruskom krivicom za sabotažu, spekulacije na internetu da bi Vašington, ili druge neprijateljske zaraćene strane u ukrajinskom sukobu, zapravo mogle biti odgovorne, odbačene su kao „teorija zavere“. ”
Ono što dokazano nije teorija zavere je da CIA ima istoriju ciljanja na gasovode i uopšte ne uzima u obzir destruktivne posledice takvih akcija. Zaista, početkom 1980-ih, agencija je skovala đavolji plan prema kojem je sovjetskim agentima bilo dozvoljeno da nabave kontrolni softver od kanadske kompanije u koji je ugrađen virus trojanskog konja.
Ovo je korišćeno za pokretanje pumpi, turbina i ventila na Transsibirskom gasovodu. U junu 1982. CIA je koristila trojanskog konja da poremeti rutinski test pritiska promenom brzine pumpe i podešavanja ventila kako bi udvostručila uobičajenu količinu oslobođenog pritiska, na nivou koji je daleko veći od onoga što bi spojevi cevi i zavari mogli da izdrže.
Ovo je izazvalo eksploziju snage nuklearnog oružja od tri kilotona, značajno poremetilo isporuku gasa u i iz Sovjetskog Saveza, oštetilo zaradu Moskve u inostranstvu i izazvalo poremećaj u njenoj domaćoj ekonomiji. To je takođe imalo značajan psihološki uticaj, jer je ostavilo sovjetske zvaničnike zabrinute i nesigurne oko toga koja bi druga oprema – bilo da je proizvedena u zemlji ili kupljena u inostranstvu – mogla da ima katastrofalni nedostatak.
Tada bi se trebalo smatrati prilično sumnjivim da je još u junu CIA očigledno izdala „nejasna“, ali „strateška“ upozorenja brojnim evropskim zemljama, uključujući Nemačku, da bi oba gasovoda Severni tok u budućnosti mogla biti izložena napadima. Zašto ova informacija tada nije objavljena, niti je Berlin podstakla da preduzme mere bezbednosti kako bi sprečio ovakav događaj, može se samo nagađati.
Nije potvrđeno da li je CIA u svojim upozorenjima identifikovala koji je državni ili nedržavni akter potencijalni ili verovatni budući krivac, a agencija – koja je obično tako brza da okrivi Rusiju za sve malverzacije u zemlji i inostranstvu – ostala je sablasno ćuta pošto su se dogodile eksplozije.
Američki zvaničnici su takođe bili neuobičajeno uzdržani da pripisuju krivicu Rusiji, ili bilo kojoj strani. Portparol Bele kuće je 27. septembra jednostavno izjavio da: „Naši partneri istražuju ovo, tako da smo spremni da pružimo podršku njihovim naporima kada završe istragu.
I poslednja stvar koju treba zapamtiti jeste komentar predsednika Džoa Bajdena početkom februara, kada je izjavio da ako Rusija izvrši invaziju na Ukrajinu, „neće više biti Severnog toka 2“ jer ćemo mu „stati na kraj“.
Na pitanje kako bi SAD to mogle da urade pošto je projekat u suvlasništvu Nemačke, Bajden je odgovorio: „Obećavam vam, moći ćemo to da uradimo.“
