Dok SAD guraju svoje evropske saveznike da se konsoliduju u prekoravanju Pekinga, da li je takvo jedinstvo zaista izvodljivo?
Otkako je počeo sukob u Ukrajini, uloženi su zajednički napori da se pokuša uspostaviti veća „transatlantska“ kontrola nad spoljnom politikom Zapadne Evrope, ili da se eksplicitnije govori, da se ona uskladi sa politikom Sjedinjenih Država.
Operacije američkog stranog uticaja na kontinentu su ogromne, u rasponu od armije finansiranih istraživačkih centara, preko savezničkih novinara, do, naravno, političara. Nije iznenađujuće što se situacija sa Rusijom utkala u dugogodišnje napore da se Evropa takođe prilagodi američkim preferencijama o Kini i da razbije „nasleđe Merkelove“ angažovanja sa Pekingom.
Ovo čini samit Kina-EU u petak tako kritičnom prekretnicom. Neizbežno je da su novine kao što je Fajnenšel tajms nastojale da ovaj događaj uokvire isključivo negativnim narativima za Peking, objavljujući priču pod naslovom: „Ruska invazija na Ukrajinu stvara novo jedinstvo cilja EU prema Kini“ i predviđajući oštriji stav prema Kini koji će pokušati da ga ‘pritisne’ da se odrekne Moskve.
Ali ovo držanje je daleko od stvarnosti. Ono što EU kaže i ono što EU čini često su dve odvojene stvari, nastojeći da projektuju privid jedinstva bez obzira na sve. U praksi, Brisel zapravo više nema političku volju, jedinstvo ili sredstva da sveobuhvatno primora Peking na bilo šta, posebno nakon što je ponovo potvrdio da njegovo strateško partnerstvo sa Rusijom i dalje „nema granica“.
Ne samo da je očigledno jedinstvo EU u vezi sa Rusijom, koju članak Fajnenšel tajms pokušava da predstavi kao „iznenađujuće“ za Peking, značajno preuveličano, već se čini još manje verodostojnim da blok ima političku rešenost da izdrži bol direktnog sudara protiv mnogo jačeg ekonomskog partnera kao što je Kina, koja je sada veća od cele EU po nominalnom BDP-u.
U svakom slučaju, čini se jasnim da će put usklađivanja sa američkim spoljnopolitičkim interesima učiniti Zapadnu Evropu slabijom, siromašnijom i manje relevantnom nego ikada ranije – tipično za samosabotažu koju je sebi često nametao po nalogu Vašingtona .
Pristup zapadnih nacija prema Kini u odnosu na Ukrajinu je sve više takav da jedu svoj kolač i jedu ga – Peking je predstavljen kao protivnik, konkurent i rival; stalno se prikazuje sa sumnjom, prezirom i skepticizmom u mejnstrim medijima. Postoji korak da se pokuša militarizovati čitavo svoje okruženje, a Sjedinjene Države pozivaju evropske zemlje da usvoje strategije „Indo-Pacifika“, pošalju ratne brodove u Južno kinesko more i podrže Tajvan, dok su odnosi sa njim prikazani kao binarna borba. za dominaciju između autoritarizma i liberalne demokratije.
Tokom protekle dve godine, dobra volja koju je Zapad kolektivno pokazao prema Kini bila je minimalna. Dok većina Evrope nije bila na istom nivou kao nacije engleskog govornog područja, napori SAD da zavrnu šrafove primetni su kroz njene kanale uticaja. Ipak, uprkos tome, od Kine se i dalje očekuje da sarađuje i da licitira Zapadu u raznim stvarima koje služe njihovim interesima, često na pozadini raznih pretnji.
Na takvom stavu je neizbežno da će Kina nastaviti da vidi svoje strateško partnerstvo sa Rusijom kao višestruko i ključno. Zašto bi Peking bacio Moskvu pod autobus u korist Zapada, kada Zapad sasvim eksplicitno ne pokazuje nikakvu dobru volju ili nameru prema Kini? Peking je u pravu što shodno tome štiti svoje opcije i interese. Iako to možda ne uključuje potpuno odobravanje situacije u Ukrajini, niti uključuje njenu osudu na zahtev određenih zemalja. Kinesko osiguranje je i razborito i strateško – bilo bi naivno verovati SAD i njihovim saveznicima. Ako postoji bilo kakva saradnja ili usluga u vezi sa ovom situacijom, Peking ima pravo da zahteva visoku cenu zauzvrat.
Da li članice EU žele mirovne pregovore? Zatim, na primer, unapređenje sveobuhvatnog investicionog sporazuma Kine i EU (CAI) mora biti deo toga, ili okončanje smešnog avanturizma Litvanije u vezi sa Tajvanom. Osim oštre retorike, takođe treba napomenuti da EU trenutno nije u poziciji snage da ozbiljno odustane, čak i ako to želi. Godišnja prognoza privrednog rasta Nemačke smanjena je na samo 1,8 odsto jer njena katastrofalna energetska politika počinje da uzima danak, dok je inflacija u Španiji dostigla rekord od skoro 10 odsto. Može li EU sebi priuštiti da preti i kazni Kinu? I da li će se svaka država EU zalagati za to? Nema šanse.
Tako će, mimo uobičajenog političkog držanja, Kina pristupiti samitu EU pronicljivo i pragmatično, držeći ruku pažljivo i suptilno osiguravajući da ne želi da zaljulja čamac. Evropa, naravno, možda neće biti prijateljska ili prijateljska prema Kini kao što je nekada bila, s obzirom na uticaje koji su na nju vršeni, ali to je potpuno drugačija igra loptom nego da bude ujedinjena ili da ima prostora da se suprotstavi Pekingu kao bloku, s obzirom da može jedva da to uradi sa Moskvom. Ali na kraju, ako evropske zemlje žele prave rezultate ovde, moraće da budu spremne da daju bar onoliko koliko daju u svom pristupu Kini i prestanu da veruju u transatlantske fantazije. Trebalo bi konačno da se zapitaju: da li njihova samoproglašena strateška autonomija zaista postoji? Ili će odbaciti vin-vin diplomatiju sa svojim najvećim trgovinskim partnerima kako bi odgovarali uznemirenosti Vašingtona? Vreme je jako puno.