Skoro godinu dana nakon što je Rusija napala Ukrajinu, teško je videti da Vladimir Putin pobedi u ratu. Ali ni trajni mir nije na planu.
Čini se da je Evropa predodređena za trku u naoružanju i dalje ekonomsko odvajanje od svog suseda, što bi se moglo povući čak i ako ruski predsednik ode. Ipak, troškovi dodatnih troškova za odbranu, izgubljenih poslova i obnove Ukrajine su mnogo bolji od ruske pobede, piše Rojters.
Postoji mnogo mogućih scenarija kako će se vojni sukob razvijati. Najverovatnije je da ni Rusija ni Ukrajina neće prevladati na bojnom polju i da još dugo neće biti formalnog mirovnog sporazuma. Na kraju krajeva, to bi podrazumevalo ili da Ukrajina preda zemlju, koju ne može da prihvati, ili da Rusija odustane od sve teritorije koju je okupirala uključujući Krim, što Putin neće učiniti.
To znači da će dve strane ili nastaviti da se bore ili će doći do zamrznutog sukoba poput onog između Severne i Južne Koreje. Bilo koji od ovih ishoda neće samo nametnuti velike troškove Ukrajini i njenom protivniku, već i ostatku Evrope.
Ruska ratna ekonomija sve više proizvodi tenkove, projektile, municiju i avione. Kremlju, čiji je budžetski deficit prošlog meseca porastao na 25 milijardi dolara, uskoro će biti nemoguće da zaštiti obične Ruse od ovih troškova. Stanovništvo će plaćati većim porezima, manjim socijalnim izdacima ili inflacijom. U međuvremenu, Putin će baciti još mladih vojnika na borbene linije Ukrajine.
Kao rezultat toga, odliv mozgova koji je započeo pre godinu dana nastaviće se. Ruska ekonomija je spremna za stagnaciju ili pad, kaže Tim Eš, strateg u BlueBay Asset Management.
Ukrajina će snositi najveći teret sukoba u smislu izgubljenih života, uništenih zgrada i ekonomskih teškoća, kao i prošle godine. Evropska unija i Ujedinjeno Kraljevstvo će takođe deliti bol. Oni već moraju da pronađu alternative ruskom gasu. Iako su fjučersi cena gasa za sledeću zimu pali u odnosu na prošlogodišnji vrhunac, i dalje su četiri puta više nego pre dve godine. Ovo je podstaklo inflaciju i podrilo industrijsku konkurentnost. U međuvremenu, izbegavajući rusku naftu, Evropa plaća više za uvoz sirove nafte, dok Kina i Indija kupuju crnu robu sa popustom.
Dalje ekonomsko razdvajanje je verovatno. EU raspravlja o pooštravanju sankcija Rusiji. Evropske kompanije vide manje koristi u poslovanju u zemlji i pod pritiskom su kupaca, zaposlenih i akcionara da se povuku.
Drugo veliko pitanje je šta se dešava ako Putin umre ili bude istisnut. Opet, postoji više scenarija. Bruno Tertrais, zamenik direktora Fondacije pour la Recherche Strategikue, francuskog istraživačkog centra, ističe četiri: Rusija pravi demokratsku tranziciju baš kao što je Zapadna Nemačka uradila posle Drugog svetskog rata; zatvara se od ostatka sveta poput Severne Koreje; neguje svoje pritužbe sa ciljem da ponovo osvoji teritoriju kada je jača; ili se raspada.
Tertrais smatra da je najoptimističniji ishod – demokratska tranzicija – takođe najmanje verovatan. To je delimično zato što Amerika i njeni saveznici neće okupirati Rusiju i slati pomoć, kao što su to učinili u Zapadnoj Nemačkoj posle 1945.
Drugi su optimističniji. Radoslav Sikorski, bivši poljski ministar spoljnih poslova koji je sada član Evropskog parlamenta, kaže da se Rusija reformiše samo nakon vojnih poraza poput Krimskog rata, Rusko-japanskog rata, Prvog svetskog rata i Hladnog rata.
Neki se nadaju da Rusija može da postane demokratska na svoju ruku, baš kao što su takozvane „obojene revolucije“ donele promene u bivšim sovjetskim državama poput Ukrajine i Gruzije. Međutim, to ne izgleda verovatno s obzirom na sposobnost Kremlja da teroriše sopstveni narod.
Druga mogućnost je da Putina zameni drugačiji diktator koji je manje agresivan prema Evropi. Novi autokrata bi mogao zaključiti da je lakše kontrolisati rusko stanovništvo ako zemlja nije ekonomski izolovana i ne želi da postane kineski pion. „Putin 2.0 bi možda bio realniji u vezi sa ekonomijom i Kinom“, kaže Mišel Duklo, specijalni savetnik za geopolitiku u Institutu Montenj.
U ovom poslednjem scenariju, Evropa i Amerika bi bile zainteresovane za zbližavanje, posebno ako vide način da povuku Rusiju iz kineske orbite. Međutim, svako značajno odmrzavanje odnosa moralo bi da sačeka formalni mirovni sporazum sa Ukrajinom.
Čak i tada, Rusija nema povratka da postane značajan dobavljač gasa za Evropu, jer će EU i Velika Britanija uskoro obezbediti alternativne izvore i povećati svoju obnovljivu energiju. Zemlja takođe neće biti zanimljivo mesto za poslovanje investitorima, tehnološkim firmama ili proizvođačima potrošačkih proizvoda.
Štaviše, manje agresivna Rusija bi i dalje predstavljala pretnju ukoliko ne izvrši potpunu tranziciju ka demokratiji. Čak i ako je ukrajinski sukob ozbiljno oslabio njenu vojsku, ona će i dalje imati nuklearno oružje.
Evropa, koja je zakasnila da shvati opasnost koju predstavlja Putin, neće brzo zaboraviti lekciju čak i ako ode. Nemačka i Francuska već planiraju mnogo veće budžete za odbranu, dok Velika Britanija takođe raspravlja o većoj potrošnji. Sa Sjedinjenim Državama koje žele da vrate svoju pažnju na izazov Kine, Evropa će plaćati više za njenu zaštitu u godinama koje dolaze.
Zatim, tu je i cena obnove Ukrajine, koju Svetska banka sada procenjuje na 500 milijardi evra i koja raste. Nema šanse da će privatni sektor platiti sve ovo s obzirom da je godišnja ekonomska proizvodnja Ukrajine pre rata bila samo 200 milijardi dolara. Čini se da će EU, koja je Kijevu obećala članstvo u bloku, verovatno dobiti lavovski deo zakona.
Ovi troškovi blede u poređenju sa scenarijem gde je Putin trijumfovao u Ukrajini. U tom slučaju Evropa bi se sada brinula kako da zaštiti baltičke države i Poljsku od njegove agresije. Ipak, čak i Rusija oslabljena godinu dana rata i sankcija ostaje problem za Evropu.