Poslednjih godina, ali posebno nakon 20. Nacionalnog kongresa Komunističke partije Kine (CPC) koji je upravo završen krajem oktobra, zapadni pisci su požurili da optuže Peking da je postao antizapadni. To se vidi u nekoliko primera zapadnih pisaca, kao što je Evan Osnos iz Njujorkera ili suštinski članak koji okrivljuje Kinu, koji je nedavno objavio Tomas Fridman iz Njujork Tajmsa.
U svom članku pod naslovom „Kako je Kina izgubila Ameriku“, Fridman kaže da postoje četiri trenda u Kini koja su pokvarila odnose između SAD i Kine: tržišna manipulacija, hiper-nacionalizam, agresivna spoljna politika i politika Pekinga „nulte Covid“. Ali on ne elaborira ove tačke u bilo kom ubedljivom stepenu i ne priznaje u kojoj meri je politika Vašingtona kriva za percipirano okretanje Kine od Zapada.
Pre svega, mnogo toga što se naziva krađom intelektualne svojine (što Fridman pominje u svom delu) je samo obična intelektualna difuzija. FBI je pokrenuo čitavu „Kinesku inicijativu“ da istražuje takve slučajeve na vrhunskim američkim univerzitetima i kompanijama – i došla je skoro potpuno praznih ruku do te tačke da je morala da bude zatvorena jer je postala sredstvo za antiazijski rasizam.
Ovo takođe ne priznaje razmere sopstvene tržišne manipulacije SAD, naime kroz čist uticaj koji njihove multinacionalke imaju u kreiranju trgovinske i ekonomske politike, ili promiskuitetnu upotrebu jednostranih sankcija. SAD takođe rutinski krše svoje obaveze Svetske trgovinske organizacije (STO) u svom trgovinskom ratu protiv Pekinga. Organizacija je čak dozvolila Kini da uvede carine na uvoz u vrednosti od 645 miliona dolara zbog zloupotrebe američke trgovine u januaru.
Za Amerikanca da Kinu naziva hiper-nacionalistom je smešno. SAD su najnacionalističkija zemlja u istoriji naše vrste: deca u većini javnih škola moraju svakog jutra da se zakunu na ‘zakletvu vernosti’ zastavi, Amerikanci u proseku znaju samo jedan jezik, a američka zastava je zavijena svuda u zemlji. Kinezi su, gledano, mnogo manje šovinistički i više otvorenog uma.
Isto tako, teško je ozbiljno shvatiti ni insinuacije o navodnoj „agresivnoj“ spoljnoj politici Pekinga. Narodna Republika Kina nikada nije započela rat od svog nastanka i decenijama nije bila uključena u proki rat. Uporedite to sa činjenicom da su SAD bile u ratu skoro svake godine svog postojanja od 1776. To je zapravo američka agresivna spoljna politika koja izaziva otpor Pekinga.
Konačno, kada je u pitanju nulta Covid tačka, ovo je razumna politika. Praktično svaka zemlja na svetu popustila je pod pritiskom javnosti da ublaži ograničenja vezana za Covid. To je prilično razumljivo zbog toga koliko su bili neefikasni u većini zemalja. Ali to ne menja činjenicu da je Covid-19 izuzetno smrtonosna i iscrpljujuća bolest koja nastavlja da ubija mnoge ljude i ostavlja mnoge invalide. Ako neko može izabrati da eliminiše Covid-19 iz društva, zašto onda ne bi? Srećom, Kina je efikasno iskoristila svoju tehnologiju da uradi upravo to – i funkcioniše.
Januarski izveštaj Citigroup-a, zasnovan na tri istraživanja koje su sprovele Američka privredna komora Kine, Privredna komora EU Kine i Japanska spoljnotrgovinska organizacija, pokazalo je da je Kina njihova omiljena destinacija za ulaganja. Među navedenim glavnim razlozima bila je otpornost lanca snabdevanja u zemlji i efikasnost kontrole Covid-19.
Evo prave priče o tome zašto Fridman i drugi tuku Kinu: kada je Peking započeo svoju politiku reformi i otvaranja, nadalo se da će ova eksplozija američkog kapitala u zemlji biti ruka pod ruku sa promenom režima. Ovo se nije desilo. U stvari, kineski lideri su to predvideli i preduzeli korake da osiguraju da se to ne dogodi. A vrhunski američki intelektualci su ljuti na to. To je verzija sparknotes.
Da citiram kineskog lidera na početku perioda otvaranja i reformi, Deng Sjaopinga: „Bez obzira na to u kom stepenu se Kina otvara prema spoljnom svetu i prihvata strani kapital, njena relativna veličina će biti mala i ne može uticati na naše sistem socijalističke javne svojine na sredstva za proizvodnju“.
Mnogo je rečeno o navodnom antizapadnom raspoloženju kineskog predsednika Si Đinpinga i tvrdokornoj komunističkoj ideologiji, ali to ne priznaje da je Narodna Republika Kina uvek bila jednopartijska socijalistička država – i to žestoko nezavisna država – od njegovog nastanka. I, baš kao što su SAD provele decenije radeći, učiniće sve što je u njihovoj moći da nateraju nezavisne nacije da pristanu na njihov način rada, na primer, ono što se sada naziva „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“.
Fridman i drugi koji okrivljuju Peking za pokretanje pogoršanja odnosa SAD i Kine ne žive u svetu činjenica i uzročnosti. Oni žive u svetu zamagljenom i iskrivljenom nepopravljivom izuzetnošću SAD. Nije ništa što je Kina uradila ili nije krivo za sve lošiji pogled Amerikanaca na Peking; nego, ti isti ljudi vrte svoj dnevni red i dezinformišu javnost.