Već nekoliko sedmica se u mnogim gradovima, i u centru Beograda, vidi 40 metara dugačak natpis na zidovima sa između ostalog ispisanim rečima: „Kada se vojska vrati na Kosovo“. One potiču iz jedne narodne pesme koju je rado pevao i vladika srpske pravoslavne crkve, koji nije baš umeren čovek. Neko vreme nakon što su se ti ogromni grafiti pojavili srpska armija je svoje jedinice preteći koncentrisala na granici prema Kosovu, piše Di Cajt onlajn.
Tekst Di Cajt onlajn prenosimo u celosti.
Protiv aktivista koji su u Beogradu taj natpis prekrečili podnete su prijave po osnovu pričinjene materijalne štete. Niko, doduše, ne veruje da će srpska armija stvarno ući na Kosovo. Poruka je, međutim, jasna: Srbija nikada neće odustati od Kosova, nikada neće prihvatiti nezavisnost Kosova. Jasno je takodje da se ti natpisi na ulicama srpskih gradova ne bi mogli niti pojaviti ni biti tolerisani bez volje Predsednika. Vučić je taj koji šalje tu poruku.
Šalje je Berlinu i Briselu. Za Nemačku ali i za Evropsku Uniju je rešenje Kosovskog pitanja centralno – tamo su već godinama uvereni da se ono može rešiti samo sa Vučićem, a ne protiv njega. Aksiom evropske politike glasi: Srbija je na Zapadnom Balkanu najveća država; ukoliko Srbija uđe u Evropsku Uniju povući će za sobom i ostale manje države; da bi se Srbija integrisala u EU spor oko Kosova mora biti rešen; Vučić je moćan čovek u Srbiji, te se sa njim mora poslovati, jer samo on može Srbima da „proda“ rešenje za problem Kosova.
Nemačka kancelarka Angela Merkel je bila pre svih ta, koja je svoju balkansku strategiju zasnivala na toj pretpostavci. Negovala je sa Aleksandrom Vučićem vrlo bliske odnose. Tokom devet godina imala je sa njim šesnaest susreta, neposredno pre napuštanja funkcije počastovala ga je oproštajnom posetom u Beogradu, uvek je naglašavala njihov „odnos pun poverenja“. Vučić je uvek govorio o svojoj „dragoj prijateljici Angeli“. Kao zaljubljeni djak govorio je koliko je uzbudjen kada se sreće sa Merkelovom.
To prijateljstvo, međutim, u velikoj meri prevazilazi njihov lični odnos. Vučićeva Srpska Napredna Stranka (SNS) dobila je 2016. godine status pridruženog člana Evropskih narodnih stranaka (EVP), asocijaciji hrišćansko-konzervativnih stranaka, koji je zadržala do današnjeg dana. Samo po sebi je to čudno i zbog toga što je EVP u odnosu na madjarski Fides zauzela čvršći stav, i to sve do trenutka kada je mađarski predsednik vlade i šef partije Viktor Orban 2021. godine sam napustio EVP. Vučić je Srbiju preuredio po Orbanovom modelu, uprkos tome položaj njegove SNS očigledno nije uopšte doveden u pitanje. I dalje važi aksiom da se bez Vučića ne može.
U Briselu se od toga tokođe ne odstupa. Kada je Predsednica Evropske Komisije Ursula fon der Lajen u oktobru posetila Beograd bila je puna hvale za „dragog Aleksandra“. Srbija je pod vođstvom Predsednika ostvarila veliki privredni napredak. U vezi sa brojnim žalbama na slobodu medija je rekla: „Po pitanju medija si pokrenuo reforme. Čestitam! Sada se mora preći na njihovu realizaciju!“ To se, međutim, slabo primećuje. Neposredno pred predstojeće izbore u bulevarskom listu Informer, koji je neformalni glasnogovornik srpske vlade piše da EU, SAD, CIA i Džordž Soroš podržavaju opoziciju kako bi oterali Vučića sa funkcije. Čista propaganda u stilu Orbana. Prema jednom istraživanju beogradske organizacije civilnog društva CRTA (Center for Research, Transparency and Accountability) u srpskim medijima od početka ruskog napada na Ukrajinu prednjači kritičko izveštavanje o Zapadu, dok se o Rusiji izveštava vrlo prijateljski. I u Orbanovoj Mađarskoj je to isto tako.
Međutim, Vučiću, predsedniku zemlje kandidata za članstvo u EU, to prolazi, kao i sa mnogim drugim stvarima. Odbija da se priključi sankcijama EU protiv Rusije. Kada je tim povodom na njega izvršen pritisak reagovao je na svoj način. Srbiju vodi Vlada koja isporučuje municiju Ukrajini. Šta tačno? Koliko? O tome nema preciznih informacija. Državna tajna. Šta god Vučić da tvrdi, očigledno je da su u Briselu i Berlinu voljni da mu veruju. I dalje se smatra nezaobilaznim, mada po pitanju Kosova već godinama ništa ne „isporučuje“. A i zašto bi? Sve dok taj problem ne bude rešen on ostaje potreban.
Moglo bi se dakle reći da je Vučić spretan umetnik preživljavanja. To je, međutim, jedno suviše dobronamerno tumačenje. Dve se stvari pri tom zanemaruju. Što duže namerava da se održi na vlasti uz pomoć EU i Nemačke to se jasnije srpsko stanovništvo udaljava od Evrope. Ankete to dokazuju očigledno. Kada je Vučić 2012. godine prvi put postao Predsednik Vlade saglasnost sa pristupanjem Srbije Evropskoj Unije je iznosila 70 procenata. Danas je na nešto više od 40 procenata. Boris Stefanović, socijaldemokrata, poslanik i uvereni zagovornik Evrope kaže da on u izbornoj kampanji temu EU izbegava kao đavo svetu vodicu. Time bi mogao samo da izgubi. Dotle je, dakle, došlo nakon što EU već duže od deset godina računa sa čovekom koji se predstavlja kao Evropljanin.
Time stižemo do drugog aspekta koji se rado previđa. Vučić je karijeru započeo kao srpski ultra-nacionalista, ništa ne ukazuje na to da je svoja osnovna uverenja stvarno promenio – niti njegov stav prema Kosovu, ni ophođenje prema opoziciji. Činjenica je da je pred izbore sklopio sporazum sa svojim starim mentorom, osuđenim ratnim zločincem Vojislavom Šešeljem.
