Od masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, koji se dogodio 3. maja prošle godine, najviše se radilo na tome da se, uz obrazovno-vaspitnu funkciju škole, na viši nivo podigne bezbednost dece, te da se preventivno deluje kako bi se sprečilo nasilje, kao i razne krizne situacije, prenosi Demostat.
Slavica Đukić Dejanović ističe da su dopunjene i izmenjene pojedine zakonske odredbe koje se odnose na bezbednost dece u osnovnim i srednjim školama, da je usvojen niz akata koji regulišu pitanja kriznih i nasilnih situacija i ponašanja škola u tim okolnostima, prenosi Demostat.
Pooštreno je ocenjivanje vladanja i ponašanja deteta – vladanje ulazi u opšti uspeh od drugog razreda, uvedene su disciplinske mere, primenjuje se humanitarni ili društveno-odgovorni rad kao sankcija ukoliko se dete ne ponaša adekvatno…
Đukić Dejanović kaže i da se organizuju seminari i edukacije roditelja, dece i nastavnika o ponašanju dece u školskom uzrastu, kako bi se na vreme uočile promene.
„Često nas roditelji pitaju, kao stručnjake za mentalne probleme, kako da prepoznaju kada ponašanje deteta prestaje da bude u okvirima fiziološkog ponašanja. Teško je dati jedan model prepoznavanja, jer svako dete ima svoj način reagovanja na radost, tugu, intrapsihičke traume, na eventualnu disfunkcionalnost porodice, lošu ocenu… Ali sama promena kod deteta u ponašanju, verbalizaciji, načinu oblačenja, u obavezama prema školi i sportu, u komunikaciji u porodici sa roditeljima, posebno sa bliskim ljudima, treba da bude alarm da se posebna pažnja posveti detetu“, objašnjava.
Kako navodi, roditelj, koji bi prvi trebalo da primeti promenu u ponašanju školskog deteta, treba da porazgovara sa razrednim starešinom, kako bi dete ušlo u nekakav okvir praćenja, tako što bi pedagozi i psiholozi obratili posebnu pažnju na njega.
„Individualni programi su jako važni. Mi smo pokušali da kroz školski sistem psiholozi i pedagozi budu na usluzi porodici, a ne samo detetu. Oni će oceniti da li je dete u zelenoj zoni, gde se sreće sa raznim problemima, ali ih savladava uobičajeno, da li je u narandžastoj zoni, kad je njemu i srodnicima potreban savetodavan rad ili dete treba da bude upućeno u Centar za socijalni rad, kod psihologa ili u neke druge institucije, koje će pomoći odrastanje i vaspitanje deteta“, objašnjava ona.
Kaže da je takav sistem počeo da funkcioniše posle masakra 3. maja, da se ne može reći da radi izvanredno, ali da je povećana vidljivost potrebe da se na svemu tome radi.
Na opasku da mnoge škole u Srbiji nemaju pedagoge i psihologe, Đukić Dejanović kaže da pokušaj da se izađe iz problema koji se decenijama kumuliraju uvek deluje kao spor i težak.
“Imali smo mnogo škola koje nisu imale psihologe i pedagoge, sad se trudimo da svaka škola ima i jednog i drugog stručnjaka, pa čak i u odnosu na broj dece da bude veći broj. Na tržištu rada ih nema dovoljno i zato edukujemo razredne starešine, nastavnike, kroz različite programe”, navodi ona
Govoreći o Memorijalnom centru u Ribnikaru, ministarka u tehničkom mandatu kaže da je zadatak Radne grupe, koja se prvi put sastala 20. marta i razgovarala o Poslovniku o radu, da koordinira sve aktivnosti u vezi sa formom i sadržajem Memorijalnog centra. Kultura sećanja na tu traumu koja je pogodila celu naciju treba da se neguje na adekvatan način, navodi ona. Ideje roditelja i porodica koje su ostale bez svojih najmilijih o tome kako bi trebalo da izgleda Memorijalni centar biće uvažene, dok će arhitekte, urbanisti, etičari, psiholozi pomoći da to mesto bude jedno od naših nacionalnih tužnih obeležja, poput Šumarica, kaže ministarka u tehničkom mandatu.
Na konstataciju da su mladi ljudi okruženi nasiljem koje dolazi sa društvenih mreža, iz medija, ali i iz parlamenta, Đukić Dejanović kaže da se o ekstremnoj agresiji mora razgovarati, da se o njoj mora pisati, da se ona mora prepoznavati.
“Ja se slažem da mediji i neke poruke iz Narodne skupštine koje šalju odrasli koji su poslati od naroda da rade na zakonodavnim aktivnostima nisu dobre. Ali modeliranje buduće agresivne osobe se pravi od treće do sedme godine, kao osnov, u porodici; identifikacija sa prvim autoritetima i njihovim sistemom vrednosti je jako bitna”, navodi ona i dodaje da su, pored porodice, autoriteti najmlađima i njihovi nastavnici, učitelji.
