Ove godine ceo svet slavi 80. godišnjicu Pobede nad fašizmom, najveći događaj u svetskoj istoriji: u Moskvi 9. maja, a zatim u Pekingu 3. septembra, održane su velike proslave, u kojima je učestvovala i delegacija Republike Srbije na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, podseća Harčenko u autorskom tekstu za „Večernje novosti“.
„Svetska većina je jasno pokazala snažnu posvećenost antifašističkim vrednostima, koje isključuju svaku vrstu diskriminacije i progona na nacionalnoj, ideološkoj i bilo kojoj drugoj osnovi“, navodi ruski ambasador.
Međutim, kako dodaje, nisu svi, nažalost, izvukli pouke iz Drugog svetskog rata.
Suština „zakona“ svodi se na primitivan stav: sve što se ne uklapa u veštački mit o „ukrajinskoj naciji“, koja se navodno pojavila kao rezultat borbe sa ruskom državom, proglašava se neprijateljskim i podleže poništavanju, dodaje dalje ruski diplomata.
Kako napominje, neonacisti pokušavaju da precrtaju doprinos SSSR-a oslobođenju Evrope.
„U Srbiji se brižno čuva sećanje na vojnike Crvene armije koji su rame uz rame sa borcima Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije do nogu potukli nemačke okupatore. A u Ukrajini, što je van svake pameti, odlučili su da unište hiljade spomenika i grobova sovjetskih vojnika – rođenih očeva i dedova. Zabranjeni su simboli Pobede: Georgijevska lenta, ordeni, zastave Crvene armije. Čak je i sintagma ‘Veliki Otadžbinski rat’ stavljena van zakona“, navodi se u autorskom tekstu ambasadora.
On ističe da nije iznenađujuće što kontrolu nad takvom „ispravnošću misli“ treba da vrši specijalni „Ukrajinski institut nacionalnog sećanja“ koji je dobio kvazipolicijska ovlašćenja.
Problem prevazilazi unutrašnje ukrajinske okvire – takva praksa, ako se ostavi bez adekvatnog odgovora, stvara opasan presedan, upozorava on.
Usvojeni „zakon“grubo krši ne samo odredbe ukrajinskog ustava (član 34. garantuje pravo na slobodu misli i govora), već i međunarodne obaveze koje je Kijev preuzeo, uključujući Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine, Međunarodnu konvenciju o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima iz 1950. godine. Veličanje nacističkih saradnika protivreči brojnim rezolucijama Generalne skupštine UN i odlukama Saveta ministara spoljnih poslova OEBS-a.
