Anastasiia Konovalova iz Odese, Ukrajina, drži čas engleskog za mladu ukrajinsku decu izbeglice u srednjoj školi pod nazivom Mihai Viteazul National College u Bukureštu 6. aprila.
U dvorištu elitne srednje škole ovde, grupa majki stoji i čeka da im deca završe sa časovima.
Ubrzo, osnovci izlaze iz zgrade, neki nalete na noge svojih majki, a drugi pokazuju svoje nove tirkizne rančeve – na njima je bio štampan UNICEF jarko beli.
Anastasija Konovalova gleda na dvorište, starajući se da svi učenici pronađu svoje porodice.
Pre nešto više od mesec dana, Konovalova, 30, bila je direktorka osnovne škole Ostrovok u Odesi, Ukrajina. Ali kada je Rusija napala Ukrajinu, Konovalova je odlučila da mora da napusti zemlju.
Dete izbeglice iz Ukrajine gleda čas engleskog u školi u Bukureštu 6. aprila. Škola je ponudila prostor gde nekoliko odeljenja ukrajinske dece osnovnih škola drži časove.
Joana Moldovan za NPR
U to vreme Konovalova nije razmišljala ni o kome drugom osim o svom dvogodišnjem sinu. Ali dok se pakovala, odlučila je da ponese školske knjige iz matematike, umesto više odeće. Priznaje da je podsvesno verovatno znala da će otvoriti školu.
Nakon što je pronašla smeštaj u Bukureštu, Konovalova je pomogla da se evakuiše 40 nastavnika, majki i dece iz Odese.
Kada su svi bezbedno prešli granicu, skrenula je pažnju na dobrobit raseljene ukrajinske dece. Za decu je zaista važno da budu u bezbednom i poznatom okruženju, a najbezbednije i najpoznatije okruženje za svako dete je škola“, kaže Konovalova.
Anastasija Konovalova drži čas engleskog za ukrajinsku decu u Bukureštu. Ima 227 učenika uzrasta od 4 do 11 godina — sa još 600 na listi čekanja.
Konovalova je otišla na Gara de Nord, železničku stanicu u Bukureštu koja je postala glavno središte za pomoć izbeglicama. Počela je da se raspituje o časovima za ukrajinsku decu, ali niko za njih nije čuo.
„Bilo je to jako teško vreme za nas“, priznaje Konovalova. „Mi nismo bili psihički stabilni. Tako da sam u jednom trenutku počeo da vičem na stanici da ‘mi smo učitelji i ovde ima mnogo dece kojoj je potrebna naša pomoć i možemo da predajemo samo dajte nam prostora.’ „
Konačno joj je neko prišao i rekao joj za centar za decu izbeglice. Nije trebalo da bude škola, ali su Konovalova i drugi počeli da predaju tamo. Ubrzo je potražnja bila prevelika za prostor i Konovalova je ubedila Ministarstvo prosvete da im pomogne da pronađu novo mesto za predavanje.
Sada ona i njene kolege imaju osam učionica u pravoj školi. Preko dana je gimnazija, ali od 15 časova. do 18 časova postaje ukrajinska osnovna škola.
Ima 227 učenika uzrasta od 4 do 11 godina — sa još 600 na listi čekanja. U svakom odeljenju ima 35 dece, ali samo 32 klupe, kaže Konovalova. Do sada se nisu svi pojavljivali svaki dan, tako da to nije bio problem.
Konovalova predaje engleski. U nultom razredu, koji je popunjen sa decom od 4, 5 i 6 godina, ona počinje svoj čas sa nekoliko pesama i tera ih da se pomeraju sa svojih sedišta. Zatim deli nastavne listove i pomaže učenicima da identifikuju slova.
„Ogroman problem sa kojim se Ukrajinci svuda suočavaju je jezička barijera“, kaže Konovalova.
Odesa, odakle je toliko dece, je grad u Ukrajini koji govori ruski. Drugi govore ukrajinski, ali niko od učenika ne zna rumunski. Konovalova pokušava da regrutuje nastavnike koji mogu da predaju rumunski kao drugi jezik, ali ima problema. U Rumuniji ranije nije postojala velika potreba za ovim skupom veština. Potraga se nastavlja, ali u međuvremenu Konovalova i njene kolege traže aplikacije za učenje jezika.
Ako se rat nastavi i i dalje nije bezbedno da se vrate u Ukrajinu, učenici Konovalove biće integrisani u rumunski školski sistem.
Pravimo planove za septembar jer se pripremamo za najgore i nadamo se najboljem“, kaže ona. „Zato što su nam svi govorili da će biti rata, da li je neko spakovao kofer? Ne. Pa sad smo naučeni ako vam neko nešto kaže, slušajte. Pripremite se na najgore. Jer svaki dan mislimo da smo samo to, samo da smo to uradili. Nismo. Jer ko bi verovao u rat velikih razmera sa našim dragim susedom sa kojim toliko delimo.“
