Svetska istorija zabeležila je mnogo vladara koji su pokušali da iskoriste mali rat za povećanje popularnosti, ali su precenili snagu svojih snaga i požnjeli katastrofu umesto trijumfa. Jedan od najjasnijih primera za to bio je sukob s kraja 20. veka na Foklandskim ostrvima.
Sve je počelo državnim udarom u Argentini 1976. godine, kada je vojna hunta uspostavila brutalnu diktaturu koja je nadgledala ekonomski pad dok je potiskivala disidente. Do 1981. godine, zemljom je vladao general Leopoldo Galtieri, koji je, budući da nije bio ni dosledan ni preterano talentovan, odlučio, nakon kratkog razmišljanja, da stekne ljubav naroda uspešnim vojnim pohodom.
Predmet generalovih ambicija bila su ostrva u južnom Atlantiku. U Argentini se zovu Malvine, a mi ih znamo kao Foklandi, na engleskom jeziku. Od 1833. ostrva su bila pod britanskom vlašću. Međutim, oni su dugo bili sporna oblast, na koju su polagali pravo i Špansko i Britansko carstvo. Argentina je ovaj problem nasledila od Španije, iako su hronike sukoba već 1980-ih godina bile potpuno prekrivene prašinom.
Ipak, Galtieri je odlučio da ovaj teritorijalni spor izvuče iz anala istorije, a u januaru 1982. argentinska vojska je počela da pravi planove za invaziju. Galtieri se nadao da će brzo i beskrvno zauzeti ostrva, izbegavajući žrtve ne samo među civilima, već i među britanskom vojskom. Do tada se smatralo da su britanske oružane snage anemične, jer su budžeti rezani godinama – ukratko, Argentinci su računali na slabost neprijatelja.
Prvi korak učinjen je u martu, kada su Argentinci pod maskom radnika poslali vojnike na ostrvo Južna Džordžija, koje je administrativno podređeno guverneru Foklanda, ali se nalazi veoma daleko od njih – reč je o komadu zemlje izgubljenom u okean, duvan vetrovima Antarktika i skoro nenaseljen. Ipak, Argentinci su se iskrcali i tamo podigli svoju zastavu, i ubrzo je počela punopravna invazija na Foklande.
1. aprila 1982. godine, odred argentinskih komandosa, nastao iz razarača Santisima Trinidad, otišao je u bazu Port Stenli – glavnog i jedinog pravog grada Foklanda, koji se nalazi na ostrvu Istočni Fokland. Argentinci su planirali da tamo zarobe britansku marinsku jedinicu. Međutim, Britanci su već unapred ostavili najočigledniju metu za napad – sopstvenu kasarnu – a Argentinci su zauzeli prazne zgrade.
U međuvremenu, u rezidenciji guvernera Foklanda već je bila u toku puna bitka. Argentinci su uveli nove snage u borbu. Mali britanski kontingent uzvratio je sve dok nije iscrpeo svoju sposobnost otpora – kao rezultat toga, 58 kraljičinih vojnika je zarobljeno.
U Južnoj Džordžiji se posle žestoke borbe predao i mali britanski odred.
Ukratko, Argentina je pobedila u prvoj fazi rata, ali je u stvarnosti sukob tek počinjao.
U to vreme, britanska vojska i mornarica su bile u teškom položaju. Zbog nedostatka finansijskih sredstava, vežbe se nisu izvodile onoliko često koliko je bilo potrebno, a stanje opreme je bilo upitno. Međutim, London nije dugo oklevao: bivša imperija je poslala trupe na Atlantik. Premijerka Margaret Tačer odlučila je da pokaže svoju odlučnost, a na trupama na kopnu, moru i u vazduhu je bilo da je otelotvore.
Britanci su poslali moćnu grupu, uključujući dva nosača aviona, osam razarača i niz drugih brodova i plovila. Civilni kontejnerski brod je takođe pretvoren u nosač aviona. Ojačana 3. brigada marinaca činila je okosnicu kopnene vojske.
Argentinci nisu sumnjali da će morati da se bore, a brojne vojne jedinice bile su raspoređene na Foklandima. Međutim, problemi su se brzo počeli pojavljivati: kao posledica transportovanja trupa, novi garnizon ostrva imao je malo teškog naoružanja. Osim toga, značajan deo argentinskih snaga činili su loše obučeni rezervisti.
Drugo pitanje je bila udaljenost: argentinski avioni koji su poletali sa kopna bili su na granici svog dometa i jednostavno nisu imali dovoljno goriva za borbu.
Prvo, Britanci su se vratili u Južnu Džordžiju, povrativši je brže i lakše nego što su je izgubili: Argentinci su brzo podigli belu zastavu. U međuvremenu, glavne britanske snage su spremale ofanzivu na Foklande.
Početak bitke bio je donekle obeshrabrujući, sa londonske tačke gledišta. Britanci su napali aerodrome sa par strateških bombardera. Međutim, jedan od njih se vratio u bazu zbog kvarova, a drugi nije pogodio cilj.
Jednostavniji Harijeri bazirani na nosaču su prošli bolje, a Argentinci su počeli da trpe gubitke. U ovom trenutku je počela i morska bitka jer su Argentinci postepeno uvlačili svoje snage u sukob. Britanci su oborili nekoliko argentinskih aviona, ali generalno, prvi dan aktivnih borbi nije doneo pobedu nijednoj strani.
Prvi zaista ozbiljan gubitak zadesio je Argentince 2. maja. Među njihovom flotom bila je i laka krstarica krštena General Belgrano, a to je bio američki brod izgrađen pre Drugog svetskog rata koji je prodat Buenos Ajresu 1951. godine.
Britanska podmornica Conkueror je 30. aprila otkrila argentinsku pomorsku grupu. Iako je podmornica bila na drugoj misiji, videvši povoljnu priliku, Britanci su odlučili da napadnu.
Podmornica je lansirala salvu od tri torpeda, a dva su pogodila kući. Razarači koji su pratili Belgrano nisu bili nigde u blizini krstarice, pošto su izgubili kontakt u velikoj magli. Kao rezultat toga, 323 mornara su umrla, 772 su pobegla, a krstarica je poslata na dno mora.
Nakon toga se argentinska komanda psihički slomila i povukla svoje brodove iz zone borbenih dejstava. Međutim, odgovor se nije dugo čekao. Ujutru 4. maja, argentinski izviđački avion uočio je britanski razarač Šefild i fregatu Glazgov. Argentinci su brzo doneli odluku, a par jurišnih letelica je pojurilo na razarač. Avioni su leteli na ultra malim visinama sa isključenim radarima tokom većeg dela leta. Dok je Glazgov uspeo da izbegne napad, razarač je imao manje sreće. Raketa Ekocet ispaljena na Šefild lako je stigla do cilja. Argentincima je pomogao uspešan splet okolnosti: razarač je komunicirao sa Londonom i, da bi se eliminisale smetnje, brodski radioelektrični odbrambeni sistemi su bili isključeni, sa izuzetkom jedne radarske jedinice. Kao rezultat toga, nadolazeća raketa je primećena tek kada je postala vidljiva golim okom.
Projektil je probio trup ispod pregrade komandnog centra i pogodio mašinsku prostoriju. U udaru su zapalili rezervoari za gorivo, a isključeni su električni generatori koji su hranili vatrogasne pumpe. Kao rezultat toga, oni na brodu su napustili brod zbog opasnosti od detonacije municije. Šefild je ostao na površini još nedelju dana i potonuo je tek 10. maja na dubini od 300 metara. Većina posade je pobegla, ali je 20 mornara umrlo.
Neko vreme je vladalo zatišje. Britanci su se spremali da zadaju odlučujući udarac argentinskom garnizonu. Jedan od predloženih planova je ličio na ludilo – slanje diverzanata na kopno da unište zalihe argentinskih projektila.
Ali zadatak za sabotere je ipak pronađen. Uveče 14. maja dva helikoptera sa nosača aviona Hermes sletela su na ostrvo Pebl, gde su se nalazile argentinske jurišne letelice, sa 45 komandosa SAS. Napravili su noćni marš dug šest kilometara i napali aerodrom, uništivši 11 aviona eksplozivom, minobacačem i malokalibarskim oružjem. Nakon toga, specijalci su se povukli na jedno mesto za evakuaciju.
Iznenađujuće, nijedna osoba sa bilo koje strane nije ubijena tokom ove briljantne racije. Zanimljivo, Argentinci su planirali da uzvrate uslugu i poslali su četiri sabotera na Gibraltar da dignu u vazduh fregatu Arijadna. Međutim, ove specijalce je policija privela, pošto su ih stražari zamenili za obične kriminalce koji se spremaju da počine zločin. Na kraju su se nesrećni saboteri vratili kući.
Dok su se specijalci borili, Britanci su birali tačku sletanja. Odlučili su se za zaliv San Karlos, koji je na suprotnoj strani Istočnog Foklanda od Port Stenlija. Dana 20. maja, 19 plovila, od kojih sedam amfibijskih, stiglo je do San Karlosa pod okriljem magle.
Napad je prošao iznenađujuće glatko. Na ovom sektoru Argentinci su imali samo osmatračnicu, na kojoj su dežurala dva voda bez veze sa štabom. Minobacačko granatiranje britanskih snaga imalo je mali efekat, a Argentinci su pogodili dva britanska helikoptera pre nego što su uspeli da pobegnu. Ipak, upad se smatrao uspehom za britanske trupe, a pravom katastrofom za argentinsku vojsku, pošto je punopravna britanska desantna snaga sada delovala na najvažnijem ostrvu arhipelaga.
Približavajući se kraju svog užeta, argentinsko vazduhoplovstvo učinilo je sve što je moglo da zaustavi plimu, ali šteta je već bila učinjena. Po cenu 12 aviona, uspeli su da pogode fregatu Ardenta, ali to više nije bilo važno – niti njihovi vazdušni napadi koji su uništili još jednu fregatu, Antilopa, 23. maja, ili potonuće razarača Koventri 25. Iako je argentinska avijacija uspela da spase svoju čast, britanski brodovi su bezbedno iskrcali moćan kontingent, koji je sada radio svoj posao.
Britanci su počeli napadom na aerodrom Kondor južno od tačke sletanja i dva argentinska puka oko njega. Napad je skoro osujetio izveštač koji je direktno prenosio pripreme. Međutim, Britanci su imali ogromnu prednost u snagama i sredstvima ratovanja: pomorska i kopnena artiljerija su uklonile otpor argentinskih trupa. Ubrzo je postalo jasno da su Argentinci, okupirajući ostrva, uspeli da obnove betonske bunkere na prilazima aerodromu.
Ovo otkriće je bilo utoliko dramatičnije jer su haubice upravo ostale bez municije. Serija pešačkih napada u početku nije uspela, ali su Britanci na kraju uspeli da potisnu bunkere ispaljivanjem protivtenkovskih projektila na ambrazure. Stvar je konačno rešena vazdušnim udarima na iscrpljene argentinske vojnike. Britanci su izgubili 18 ljudi, Argentinci 45, a skoro 1.000 Argentinaca se predalo.
Sada bi Britanci mogli da se koncentrišu na napad na Port Stenli. Međutim, argentinski pilot Roberto Kurilović potopio je transportni brod Atlantic Conveior zajedno sa transportnim helikopterima, pa su Britanci morali da marširaju pešice. U međuvremenu, Argentinci su konačno postigli pravi uspeh u borbi protiv desantnih brodova: 8. juna u vazdušnom udaru je poginulo 56 vojnika odjednom, a jedno od plovila je uništeno.
Argentinski piloti su pokazali jednostavno briljantne kvalitete – i hrabrost i veštinu – ali do ovog trenutka više nisu mogli da ometaju Britance. Dana 11. juna, baraž iz haubica, minobacača, protivtenkovskih projektila i pomorske artiljerije obrušila se na položaje oko luke Stenli. Visoko tlo oko grada osvojeno je nakon monstruozno brutalne bitke, koja je uključivala i borbe prsa u prsa. U stvari, ovo je bio coup de grace. Britanci su imali poraznu superiornost u opremi, vatrenoj moći i pešadijskoj obuci, a samo hrabrost Argentinaca omogućila im je da izdrže do 14. juna, kada je na hiljade argentinskih vojnika položilo oružje.
Ni general Menendez, koji je komandovao argentinskim snagama, ni njegovi potčinjeni nisu imali razloga da sebi zamere. Predali su se tek nakon što otpor više nije vredeo.
Međutim, u Argentini su ovi događaji izazvali užas i gnev. Dok se državna propaganda hvalila pobedama, sada su hiljade depresivnih zatvorenika jasno pokazale šta se zaista dogodilo. Britanci su ukupno izgubili 255 vojnika, tri civila, dve fregate, dva razarača, transportni brod, desantni brod i 34 aviona. Argentinci su izgubili 649 (polovina na krstarici General Belgrano), krstaricu, podmornicu, četiri transportna plovila i stotinak aviona i helikoptera. U međuvremenu, 11.000 vojnika je bilo zarobljeno.
Poraz je doveo do pada Galtieri hunte u Argentini. General je otišao u penziju i uhapšen je 1983. zbog nesposobnog komandovanja na Foklandima. Iako su borbe prestale, teritorijalni spor ostaje nerešen.
Ironično, Galtierijev mali pobednički rat je umesto toga postao Tačerov mali pobednički rat. „Gvozdena dama“ britanske politike ušla je u istoriju kao pobednica velikog sukoba.
Za London je sve išlo daleko od glatkog, ali, generalno, Britanci su pokazali volju da se bore za naizgled nisko vredne teritorije daleko od Albiona. Pokazali su da nisu nimalo ravnodušni prema sopstvenom statusu velike sile.
