Predsednik Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Teodoros Rusopulos založio se ovih dana za osnivanje posebnog međunarodnog tribunala koji bi se bavio odgovornošću ruskog predsednika Vladimira Putina i vojnih rukovodilaca ruskih oružanih snaga, a zbog ratnih operacija u Ukrajini. Kako je naveo, na ovakav korak se odlučio nakon nedavnih žestokih raketnih udara po ukrajinskim gradovima i položajima armije Volodimira Zelenskog.
„Neselektivni ruski napadi na civilne objekte u Ukrajini dodatno su intenzivirani, posebno sa strašnim raketnim udarima na Poltavu, Krivi Rog, Sumi, Lavov i druge gradove. Na meti su se našle škole, bolnice, stambeni objekti, spomenici kulture, kao i brojni mirni građani, žene i deca od kojih su mnogi ranjeni ili su smrtno stradali. Lista zločina počinjenih od strane pripadnika ruskih oružanih snaga sve je duža”, zaključio je Rusopulos, pozivajući ministre pravde zemalja članica Saveta Evrope okupljenim u Viljnusu, u Litvaniji, da se dogovore o osnivanju međunarodnog suda čiji bi zadatak bio da se bavi osudom ratnih zločina počinjenih u Ukrajini.
Možda bi pod nekim drugim okolnostima ovakav poziv i naišao na odobravanje kompletne svetske javnosti. Međutim, inicijativa Rusopulosa u mnogo čemu je nedorečena. Prvo i osnovno, da bi se nekome sudilo – taj neko bi morao da bude u podređenom položaju. Istorija nas uči da su upravo gubitnici oni na koje se, nakon svega, sruči i osuda javnosti, bez obzira na to kakva je bila njihova stvarna uloga u nekom sukobu. A sudilo se političkim liderima, vojnim komandantima, običnim vojnicima, idejama i ideologijama… Ali isključivo onima koji su bili poraženi. Pobednici su slavili i – sudili drugima.
Podsetimo i na neretke anomalije kada je reč o ovakvoj vrsti „vršenja pravde”. Zemlje sa ključnim političkim i vojnim uticajem poput SAD, SSSR-a (Rusije), Velike Britanije ili Francuske nikada se nisu libile da ratuju i ubijaju. Objektivno, neke ratove su i gubile (Vijetnam, Avganistan, Alžir, Indokina…) ali poraz nikada nisu faktički priznavale. Jednostavno bi se iz tog rata ‒ povukli. I to bi bio kraj. Međunarodnog suđenja nije bilo.
Kada je reč o ratu u Ukrajini, njegov završetak se, čini se, nazire. Gubitnik svakako neće biti Rusija i to će danas potvrditi svaki zapadni lider. Pitanje je samo koliko će sve još potrajati i koliko i čijih glava će pasti. Slično je i sa mnogim drugim evropskim institucijama koje se u ovom sukobu nisu snašle već su, vođene interesima poslovnih krugova sa Zapada, bezglavo krenule da se stavljaju na stranu Ukrajine. I to još 2014, dakle osam godina pre pokretanja ruske specijalne vojne operacije.
Šta je navelo Rusopulosa da pokrene inicijativu za osnivanje posebnog tribunala? Pre svega činjenica da postojeći Međunarodni krivični sud ne može raspravljati o zločinima ukoliko obe u rat upletene strane nisu njegove potpisnice, ili ukoliko Savet bezbednosti UN o tome ne odluči. Rusija, sa pravom veta u ovom telu, to svakako neće dozvoliti.
Takođe, Ukrajina je još 2015. podnela deklaraciju kojom prihvata nadležnost MKS za zločine protiv čovečnosti počevši od 20. februara 2014. pa nadalje. Ali ova deklaracija se nije odnosila na zločine počinjene tokom aktuelne ruske agresije. Takvi akti, za sada, ostaju nesankcionisani.
Suđenje odgovornima za zločine svakako je dužnost civilizovanog sveta. Ali potčinjavati se pri tome dnevnopolitičkim potrebama, samo je izvrgavanje pravde ruglu. U ratu koji praktično traje već deset godina (i nije jedini) tražiti krivce samo u nekoj njegovoj fazi, pa makar i najintenzivnijoj, daleko je od pravednosti. To svakako ne znači da preko svega treba preći ćutke, ali treba jasno naznačiti ko je i šta uradio, pod kakvim okolnostima i da li su neko nedelo počinili pripadnici regularne vojske, strani plaćenici, dobrovoljci ili očajnici koji su izgubili najbliže.
Mnogi su, uključujući i Srbiju, osudili upad ruskih oružanih snaga na teritoriju suseda, ali dalje od toga se nije otišlo. Ne zbog straha od eventualne odmazde, već zarad činjenice da je ono što se dešava u državi Volodimira Zelenskog samo krajičak procesa promene kompletnog globalnog ustrojstva. Rusopulos to ili ne želi da shvati, ili mu tako nešto ne dozvoljavaju.
