Beograd je jedina prestonica u Evropi koja nema sistem za preradu otpadnih voda. Mnoga naselja u glavnom gradu nemaju kanalizaciju, a septičke jame prazne se direktno u Dunav. Profesor Hemijskog fakulteta Konstatin Ilijević kaže za RTS da prerada vode jeste trošak, ali istovremeno prilika za zaradu. Ističe da za to postoje rešenja i da imamo dovoljno stručnjaka da se to primeni.
Iz septičke jame u cisternu, a iz cisterne u reku. U 10 ujutru, za manje od 10 minuta, ispod Pančevačkog mosta ispražnjeno je pet cisterni punih fekalija.
RTS je kontaktirao desetak privatnih firmi koje se bave pražnjenjem septičkih jama, ali sve su imale isti odgovor – ne žele pred kameru. U telefonskom razgovoru privatnici kažu da najviše zovu građani koji žive u perifernim opštinama, jer nemaju kanalizaciju. Cena usluge se kreće od 2.000 pa do čak 25.000 dinara.
To je jedino mesto u Beogradu gde se prazne septičke jame. Zato nije rešenje ni da bude zatvoreno. Ekološki gledano, bio bi to još veći problem, jer bi vlasnici cisterni onda istakali gde stignu.
„Sada ovde nema nikakve kontrole upuštanja otpadnih voda grada Beograda. Znači mogu da budu industrijske vode, vode sa opasnim otpadom, a mogu da budu i fekalne iz domaćinstva“, kaže Zoran Janković iz Udruženja Eko–pančevački rit.
Istakanje fekalija u reke je ustaljena praksa. U Zakonu u vodama jasno stoji da je zabranjeno odlagati štetan materijal i otpad koji može da naruši kvalitet vode. Verovatno zbog toga što decenijama ne postoji drugo rešenje, niti mesto, ne zna se da li je neko za ovo kažnjen. Privatnici na svojim kamiona imaju ispisane i brojeve telefona i ime firme, što možda znači da ipak rade legalan posao? Gradska čistoća, takođe, pruža ovu uslugu. Međutim, kako to rade, gde i koliko često, od njih nismo dobili odgovor.
Veliki broj naselja u Beogradu nema kanalizaciju, pa je to jedini način da se septička jama isprazni. Međutim, postoji još jedno mesto gde se fekalije ispuštaju – petnaestak kilometara od Pančevačkog mosta u Kovilovu.
Svega nekoliko firmi to radi i tvrde da imaju ugovore za to. Prazne septičke jame iz nekoliko naselja na levoj obali Dunava. Kolektor pripada Agroindstrijskoj korporaciji Beograd i redovno se čisti u skladu sa zakonom, kažu u ovom preduzeću. Ni tu se voda ne prečišćava, uklanja se samo čvrst otpad.
„Prošle godine je napravljen ugovor sa preduzetnicima, radi tereta kamioni bi trebalo da idu preko Pupinovog mosta što bi povećalo cenu usluga preduzetnika prema domaćinstvima i onda je nađeno rešenje da ta četiri preduzetnika upmpavaju otpadnu vodu ovde bliže“, navodi Janković.
Ne ide otpad direktno u Dunav, nego se crevom fekalije ispuštaju 10 kilometara dalje, u zaštićeno prirodno područje Beljarice. Pre dva meseca ovde je nađeno 20 uginulih labudova. Uzrok smrti nije zvanično saopšten.
„Trenutno voda ovde ne teče, voda jedino u ovom kanalu teče svake četvrte, pete godine kada je Dunav veliki i kada napravi svoj tok da bi se to čistilo“, naglašava Aleksandar Vrgović iz Koteža.
Zatvaranje ova dva mesta nije rešenje višedecenijskog problema. Fekalije bi se ispuštale u kanale, njive, šume i šteta bi bila veća. Potrebno je sistemsko rešenje. Beograd je jedina prestonica u Evropi koja nema sistem za preradu otpadnih voda. Postrojenja za preradu otpadnih voda koštaju više stotina miliona evra. Jedno takvo je planirano u Velikom selu. Beogradu je potrebno pet takvih fabrika. Dok se to ne uradi – ista slika svaki dan.
Profesor Hemijskog fakulteta Konstatin Ilijević kaže da je Beograd jedina prestonica koja ne prerađuje otpadne vode.
“Drugi europski gradovi su to videli kao obavezu ne samo prema životnoj sredini, nego i prema našem zdravlju“, dodaje Ilijević.
Ipak, navodi, malo je licemerno prozivati ljude koji svoje septičke jame prazne u reku, kada su svi građani Beograda to rade.
„Fekalije iz naših domova, iz manje više svih domaćinstava u Srbiji, na isti način idu samo kroz jednu mnogo veću cev i ulivaju se u Dunav. Ono što je sreća našeg geografskog položaja u Srbiji, to je da je Dunav jako velika i moćna reka i on ima potencijal da veći deo tog zagađenja apsorbuje i da to ne napravi neku veću katastrofu“, kaže Ilijević.
Međutim, navodi da su u istraživanjima na Hemijskom fakultetu utvrdili da se neki uticaj ipak vidi. „U tim merenjima koja su analizirana je uočen porast zagađenja neposredno nakon Beograda i drugih velikih gradova“, dodaje profesor.
Ističe da kvalitet naših reka zavisi i od godišnjeg doba.
„Tako da on se menja, ali ono što je činjenica je da vrlo često zalazi u treću i četvrtu kategoriju“, kaže profesor.
Na pitanje da li tako prljava voda, treće ili četvrte kategorije, znači da nije ni za kupanje, utiče na kvalitet povrća i žitarica koje se neretko navodnjavaju upravo iz kanala Dunava, profesor kaže da to zavisi sa kog mesta se uzima ta voda.
„Sa druge strane, zavisi i od prirode zagađenja. Prati se desetine parametara i ako su u pitanju neki nutrijenti ili prisustvo mikroorganizama, ta voda nije bezbedna za ljudsku upotrebu ni kao pijaća voda, ni za rekreaciju, ali se uz neku minimalnu preradu ili bez prerade može koristiti za navodnjavanje“, objašnjava Ilijević.
Poručuje da prerada vode jeste trošak, ali istovremeno ta prerada vode nudi mnoge prilike za zaradu.
„Zavisi od toga kako se postavi taj postupak i koja se tehnologija koristi, ali mi zajedno sa tim otpadom zapravo u Dunav ispuštamo jako puno resursa. Recimo, vi ispuštate sa vašom kanalizacijom vodom toplotu. Ta toplota može da se sačuva, da se iskoristi za proizvodnju energije, za grejanje i tako dalje. Drugo, mi ispuštamo veliku količinu nutrijenata. Azot, fosfor i tako dalje. Dakle, sve to što sa njima odlazi i što se mora naknadno đubriti, mi ispuštamo to u naše reke, jezera i druge vode i to tu predstavlja zagađenje“, naglašava Ilijević.
Ističe da za to postoje rešenja i da imamo dovoljno stručnjaka da se to primeni.
„Znači, samo neko mora da donese odluku i da kaže sada je krajnje vreme da investiramo u te projekte, u ta postrojenja i to ne zato da bismo se im hvalili kako bi nam se priključili toj porodici gradova, nego zato što od toga stvarno zavisi i naše zdravlje i kvalitet životne sredine“, zaključuje Ilijević.
